Vuk Hamovic

Vuk Hamović

Intervjui

TV In (Crna Gora) 24.09.2008. “Živa istina: Transkript intervjua sa Vukom Hamovićem“

Snimak intervjua možete pogledati ovde

DARKO ŠUKOVIĆ (urednik i voditelj): Dobro veče, poštovani gledaoci. Gost Žive istine večeras je gospodin Vuk Hamović, predsjednik EFT, kompanije koja je među vodećima ili najjača u poslu trgovine viškovima struje u regionu, kompanije koja u narednom periodu neće samo trgovati, nego će i proizvoditi struju, kompanije, da time završim uvod, koja je ključni snabdijevač crnogorske privrede i domaćinstava električnom energijom. Gospodine Hamoviću, dobro došli, iako smo u Vašem kabinetu, ali dobro došli u Živu istinu.

VUK HAMOVIĆ (predsjednik kompanije EFT): Hvala na mogućnosti da razgovaramo.

ŠUKOVIĆ: Da Vas odmah pitam nešto što svima onima koji se bave fenomenom EFT pada u oči. Dakle, jako se puno piše i vrlo kontroverzno o kompaniji, ali Vas je u medijima, lično Vas, dakle, nesrazmjerno malo. Zbog čega?

VUK HAMOVIĆ: Pa, to je možda malo subjektivna procena da li je malo ili mnogo. Ja tu možda imam drugačiji osećaj oko toga šta je malo ili mnogo. U crnogorskim medijima jeste tačno da se na televiziji nisam pojavljivao, ni ja ne mogu da se setim kada poslednji put. Ali, u ovim štampanim medijima sam se pojavljivao ponekad. U Bosni relativno se često pojavljujem. Malo možda imam otpor zato što ne vidim šta bih ja imao posebno da kažem o tome. Nije reč o tome da se krijem. Sad sam drage volje prihvatio predlog da učestvujem u Vašoj emisiji, jer su se poslednjih dana i nedelja pojavljivali napisi u crnogorskoj štampi koje bih voleo da komentarišem.

ŠUKOVIĆ: Super. I komentarisaćete ih, ali da ne idemo odmah sa ovim pitanjima “visokog napona”, da tako kažem, nego da se za uvod, dok ne postignemo radnu temperaturu, pozabavimo malo nekim stvarima koje u Crnoj Gori jesu uvijek zanimljive, čak bih rekao i važne. Pronašao sam negdje podatak da su Vaši Hamovići sredinom 19. vijeka, čak se pominje 1840. godina precizno, sa Durmitora prešli u Hercegovinu. Dakle, prvo da li je to tačno, i drugo, ako jeste, a ja znam da nijeste rijedak gost na Žabljaku, ima li Hamovića na Durmitoru još uvijek?

VUK HAMOVIĆ: Da krenem unazad sa Vašim pitanjem. Mislim da nema, bar ne da ja znam, na Žabljaku Hamovića. A, taj podatak da su Hamovići po očevoj liniji, znači poreklom iz tog dela Crne Gore je podatak koji sam i ja negde našao i ne znam koliko je pouzdan, ali izgleda mi dosta logičan. Po onome što znamo iz istorije, to je bilo opšte kretanje u tih zadnjih nekoliko stotina godina. Tako da ne samo do Hercegovine, nego sve tamo do Krajine ima, a uostalom i po Srbiji, ima puno migracija iz Crne Gore. Puno je, puno je da kažem talasa odlazilo iz Crne Gore, tako da su Hamovići verovatno odatle poreklom. Ono što je već mnogo pouzdanije je jedno naselje malo u dolini Popovog polja, gde još uvek ima Hamovića u jednom selu koje se zove Strujići. I posle malo dalje tamo prema Mostaru, Stocu, već imam podatke o ne znam mom dedi, pradedi, njegovom ocu, koji su živeli u tom malom mestu Stolac.

ŠUKOVIĆ: Zainteresovanost, ako smijem da primijetim, za porodične korijene je tipično crnogorska, tako da bi i to mogao biti neki znak.

VUK HAMOVIĆ: Verovatno. Ja ne vidim da je velika razlika između Hercegovaca i Crnogoraca. Iako, pravo da Vam kažem, mislim da svakoga to interesuje. Sećate se one čuvene stare emisije “Davnih dana” o Kunta-Kinteu? Pola Amerike je počinjalo tada da traži svoje korene, tamo ili vamo.

ŠUKOVIĆ: Korijene...

VUK HAMOVIĆ: Pa, da. Normalno je da se ljudi pitaju za to.

ŠUKOVIĆ: Da, da, da. Naravno. Vi ste rođeni u Beogradu, ali na jedan vrlo zanimljiv način ste spojili, da tako kažem, Hercegovinu, Vašu postojbinu ili postojbinu Vašeg oca i pra-postojbinu, makar po ovom predanju Hamovića. Dakle, to je bilo negdje 1999-2000-te. Radi se o jednom poslu otkupa tadašnjeg duga Elektroprivrede Crne Gore, Elektroprivredi Republike Srpske i o tom poslu se jako, jako puno pisalo i taj posao je dosta sumnji pobudio. Da li se Vi, imajući u vidu krupne poslove koje ste do tada radili, uopšte sjećate tog posla i te pisanije tim povodom?

VUK HAMOVIĆ: Sećam se, naravno, delom zato što su to bili dovoljno veliki poslovi da ih se sećam. Nije to ni tako davno bilo, a delom zato što je, kako lepo kažete, pobudilo pitanja, pa sam često na ta pitanja morao da odgovaram u ovoj ili onoj situaciji. Ako je pitanje usmereno dalje da objasnim kakve su to bile transakcije, što ću rado da uradim…

ŠUKOVIĆ: Nema potrebe da ja to izgovorim, podrazumijeva se.

VUK HAMOVIĆ: Malo je to komplikovano, nadam se da će biti razumljivo. Znači, pričamo o situaciji, krajem devedesetih godina, dakle, vremenu kad je Milošević još uvek na vlasti, kad su sankcije i prema Crnoj Gori u toku. U stvari, Crna Gora je tada bila u specifičnoj situaciji da je primala američku pomoć, uopšte Zapad ju je jako podržavao na svaki način, pa i na finansijski, USAID i druge organizacije, a u isto vreme je zemlja bila pod sankcijama, tako da su te sankcije, recimo, zabranjivale trgovinu bilo kojoj zapadnoj firmi sa Crnom Gorom i to se dosta strogo poštovalo. To se moralo poštovati. Tako da je bila jedna, tako da kažem, ambivalentna situacija u Crnoj Gori u to vreme. Što se tiče energije, u to vreme sistem još uvek, kako da kažem, nije doživeo restauraciju koja se posle desila. Dakle, sva ona ratna razaranja koja je doživeo elektroenergetski sistem u bivšoj Jugoslaviji još uvek su bila prisutna, nisu bila otklonjena i s tim u vezi Republika Srpska, koja je tada kao i sada imala viškove električne energije u odnosu na sopstvenu potrošnju, viškove koje je mogla da izvozi, ona je tada mogla da izvozi samo prema Srbiji i Crnoj Gori. Minimalno je nešto moglo da ide na Zapad, da ne ulazim sada u tehničke detalje, praktično se to svodilo na Srbiju i Crnu Goru, pri čemu su i jedna i druga, i Srbija i Crna Gora, trebale tu energiju, posebno Crna Gora. Srbija je uvek proizvodila energije manje-više koliko potroši , s tim što je u ovo vreme o kom pričamo još uvek to bila situacija kad nisu otklonjena, otklonjeni raznorazni problemi koji su bili posledica rata, tako da je i Srbiji trebalo dosta energije za uvoz. I naravno da je Republika Srpska onda tu energiju isporučivala ili Crnoj Gori ili Srbiji i pri tome se susretala sa problemom da nije naplatu mogla da izvrši Elektroprivreda Republike Srpske. Ne zato što je nešto bilo sporno sa isporukom, nego prosto nije bilo dovoljno para, možda ni dovoljno volje u Srbiji. U Crnoj Gori volja nije nedostajala.

ŠUKOVIĆ: Da se koncentrišemo na Crnu Goru. Znači, oko 12 miliona dolara je bio taj dug, 11,900, 11,800 po nekim podacima.

VUK HAMOVIĆ: Čak i malo viši, ali je i on varirao povremeno. Crna Gora kad god je uspela da obezbedi neka sredstva, ona je to plaćala Republici Srpskoj, ali je uzimala novu energiju, tako da je to disalo. Ali je konstantno bio to ozbiljan iznos, vrlo ozbiljan iznos koji je Elektroprivreda Republike Srpske potraživala, a Crna Gora je imala problem da izmiri. Nije, nije bilo ništa sporno sem što jednostavno nije bilo dovoljno para.

ŠUKOVIĆ: E, onda dolazimo na ovaj dio priče zanimljiv.

VUK HAMOVIĆ: Transakcija koju sam ja ponudio Elektroprivredi Crne Gore je bila vrlo prosta. Ponudio sam beskamatani kredit uz uslov da se taj kredit iskoristi i za izmirenje obaveza prema Elektroprivredi Republike Srpske. Dakle, ne za bilo šta. I Elektroprivreda Crne Gore je to prihvatila. Znači, reč je o beskamatnom kreditu koji je meni u kasnijim vremenima koja su potom sledila Elektroprivreda zaista i vratila.

ŠUKOVIĆ: Kakav je bio Vaš interes da date beskamatni kredit?

VUK HAMOVIĆ: Sad ću da vam objasnim. Moram polako, relativno je komplikovano.

ŠUKOVIĆ: Važi, važi.

VUK HAMOVIĆ: Znači, interes Elektroprivrede je bio da dobije beskamatni kredit i to je vraćala za tri meseca, šest, čak nešto i godinu dana, godinu i po dana. To je bio interes Elektroprivrede Crne Gore, da izmiri obaveze koje su dospele, ne samo zato što su dospele, nego zato što je Elektroprivreda Crne Gore znala da ako ne izmiri te obaveze, da kažem, Trebinju, Elektroprivredi Republike Srpske, ta Elektroprivreda će prestati da joj isporučuje, ne zato što joj ne veruje, nego će se ugušiti, jednostavno će se potopiti. Sledeći korak je bio moj razgovor sa Elektroprivredom Republike Srpske kojoj sam rekao: “ Evo, ja ću dati kredit beskamatni” ili nisam ni pričao o kamati, nije važno, “obezbediću da Elektroprivreda Crne Gore prema vama izmiri toliko i toliko svojih obaveza, ali imam jedan uslov da bi vam to obezbedio, a uslov je da izmirim vaše obaveze, one koje vas najviše muče, koje su najkritičnije da se tim parama izmire”. Potpuno sam, naravno, znao šta govorim jer su tada najkritičnije obaveze za Elektroprivredu Republike Srpske bile obaveze prema firmama koje su vršile iskope na rudnicima, rudnik u Gacku, rudnik Ugljevik. Bez tih iskopa ne bi bilo uglja, jer termoelektrana ne bi radila i upravo je ono nešto malo u naplati što je Elektroprivreda Republike Srpske iz domaće, iz domaćih isporuka uspevala da obezbedi, koristila za pokriće plata, svojih plata. I nikad nije imala dovoljno para da pokrije čak ni ono minimalno što je moralo. Dakle, ti njeni podizvođači su bili problem, da se uguše, da prestanu da rade, da ne bude uglja i s tim u vezi, ne bude struje. I naravno, za Elektroprivredu Republike Srpske je to bilo prihvatljivo da se teško naplativim potraživanjima izmiri vrlo neugodan dug i to u odnosu jedan : jedan. Je li? Do ove tačke vi se i dalje pitate što ja sve to radim. Elem, odgovor je u ovoj poslednjoj karici, u tim podizvođačima, koji su isporučivali ugalj. Njima sam ponudio da im izmirim u kešu odmah potraživanja, ali uz ozbiljan diskont. Uzgred, reč je sve o privatnim firmama. Jedini izuzetak je Hidrogradnja, sve ostale firme su bile privatne firme koje su vršile te iskope. Dakle, svima njima sam ponudio da im potraživanja izmirim, po pravilu je to bilo delimično, ne u celosti, jer su sredstva bila ograničena, ali uz ozbiljan diskont i to Vam je odgovor na pitanje šta je bio moj interes. Znači, ja sam ovde izmirio potraživanja odmah, ali taj diskont je bio značajno veći nego kamata koju sam u Crnoj Gori izgubio. I sad, ako to posmatrate kao paket, to je situacija da je Crna Gora ostvarila interes da dobije beskamatni kredit i izmiri nešto što je pritiskalo jako. Elektroprivreda Republike Srpske, kao što rekoh, teško naplativim potraživanjima izmirila obaveze. Ti poverioci Elektroprivrede Republike Srpske, podizvođači koji su kopali, dobili su novac koji inače ne bi dobili i u trenutku kad im je trebao i dragovoljno na to pristali. Uzgred, ja čak i njima nisam krio šta se sve tu dešava. Potpuno otvoreno sam im govorio da počinje to od Elektroprivrede Crne Gore i neki od njih su i onda razgovarali sa Elektroprivredom Crne Gore i rekli: “Ček’, ‘ajde ti plati Trebinju, pa će Trebinje nama!”. Elektroprivreda Crne Gore je rekla: “Ja bih to uradila da imam pare. Uradiću kad budem imala pare.”, je li? Tako da je to jedna konstrukcija u kojoj ja mislim da su svi imali interesa, različitog interesa i svi su dobili ono što su želeli i dragovoljno pristali da dobiju.

ŠUKOVIĆ: Da. Pripremajući se za ovu emisiju, vidio sam da je taj slučaj zanimao i Pedi Ešdauna, odnosno, po njegovom nalogu međunarodnog tužioca u Bosni i Hercegovini i ideja cijelog posla do kojeg su oni došli, sad ću ja maksimalno pojednostaviti, iako u ovim stvarima pojednostavljivanje nije preporučljivo, ali mislim da se neću ogriješiti. U suštini, Vi ćete me popraviti ako to uradim, je bila da je EFT otkupio taj crnogorski dug sa nekim diskontom od nekih, recimo 30%, a da suštinski nije ušao u rizik, jer ste Vi posjedovali informaciju da će USAID donacijama platiti taj crnogorski dug, što se u nekoliko rata odmah nakon toga i desilo.

VUK HAMOVIĆ: Opet da krenemo odozada. Nije se baš desilo odmah, nego ponekad godinu dana, i više od godinu dana kasnije. Dakle, po tim ugovorima, po kojima sam ja kreditirao Elektroprivredu Crne Gore, nikad, ali baš nikad se nije desilo da su platili saglasno Ugovoru. Ali su platili na kraju. Da li sam ja imao rizik? Ja mislim da jesam. Da li sam verovao da ću dobiti pare od Elektroprivrede? Pa, jesam, naravno. Mislim, na kraju krajeva, Elektroprivreda nije ni prema Trebinju sporila dug, ona je samo kuburila s parama. Da li sam znao da USAID postoji, da neke donacije dolaze prema Crnoj Gori? Znao sam, kao što, uzgred budi rečeno, svi građani Crne Gore znali ili ne znam u Trebinju. Čitali su novine. Bilo je tabli po putevima, USAID će pomoći ovo ili će pomoći ono. To opšte saznanje o tome da USAID će pomoći nekako i ne samo na kraju krajeva USAID, bilo je i drugih priliva. Ja sam verovao da će Elektroprivreda generisati pare kad-tad. A, uzgred budi rečeno, to je bilo vreme pre EFT. EFT je osnovan 2000. godine. Znači, ove transakcije o kojima pričamo su se dešavale neposredno…

ŠUKOVIĆ: Kao i GML kad ste Vi bili u londonskoj firmi, a mislio sam kasnije da dođemo do toga.

VUK HAMOVIĆ: Tako je. To je bilo neposredno pre EFT-ija. U stvari, te transakcije su meni i mojim kolegama u GML-u pokazale da postoji nešto mnogo više nego mogućnosti da se, evo, napravi jedna transkacija, kakva je ova koju sam objasnio. Da ustvari tu postoji jedan prostor za tržište električne energije. Pitali ste me za Pedi Ešdauna i opštu međunarodnu zajednicu, međunarodnog tužioca u Bosni. Tako je, ova transkacija ih je interesovala, zato i kažem bilo je raznih situacija u kojim sam razgovarao o ovim transakcijama i objašnjavao ih. Oni su vodili istragu dosta dugo, jedno tri godine je trajala istraga koja je završena, naravno bez podizanja optužnice, jer kad su pregledali dokumentaciju, sve ovo što Vam pričam sam im pokazao kroz dokumenta, istragu su zatvorili. Naravno, ja sam znao od početka da će to biti slučaj. Kao što je bilo očigledno da su na početku bili uvereni da tu nešto ne valja. Kako neki tamo koji se završava na -ić, poreklom sa Žabljaka sada tu nešto između Trebinja i Crne Gore nekakve dugove otkupljuje? Mora da tu ima nešto sumnjivo - je bila predrasuda koja iz jedne engleske glave upravo tako izgleda. Uzgred budi rečeno, da dodam, arogantne engleske glave, jer sam upravo tako doživljavao i Pedi Ešdauna i mnogo ljudi oko njega.

ŠUKOVIĆ: Znači, informacija o tom da će USAID pokriti crnogorske dugove mogla se dobiti iz crnogorskih glasila, nije bilo potrebno da Vaš kasnije u EFT-iju poslovni partner, znači 2000-ta, kupovina dugova je bila i nakon toga. Vojin Lazarević, potpredsjednik Vlade, pa savjetnik predsjednika Vlade, pa što nije nebitno makar u napisima, predjsednik Skupštine Elektroprivrede Crne Gore, insajderski dao Vama tu informaciju.

VUK HAMOVIĆ: : Ja Vojina poznajem od ranih 90-tih godina, znači u ovo vreme već sam desetak godina ga poznavao, i kao što rekoh, naravno da nije trebao Vojin da kaže nešto što je opšte poznata istina, je l’? Još jedanput, moja je procena bila i pokazala se ispravnom da će naplata koja od datog kredita prema EPCG, koliko god kasnila, višestruko biti kompenzirana velikim diskontom koji sam kod podizvođača ovih isporučioca, ovih koji su kopali ugalj, dobio. Uzgred, treba imati u vidu da su te privatne firme koje su kopale ugalj dosta agresivne bile, originalno kad su sklapale ugovore sa cenama. Tako da nije njima preteško bilo dati diskont od trideset posto. U toj ceni su imali oni prilično prostora.

ŠUKOVIĆ: I neki extra profit.

VUK HAMOVIĆ: Mislim, to je moj osećaj, možda grešim, ali u svakom slučaju to je bila ponuda s moje strane prema svima njima i svima kojima je to ponuđeno su to prihvatili. U stvari, bila je to situacija u kojoj su se svi borili da dobiju što više. Do te mere su se borili da sam onda ja zaveo politiku u kojoj sam rekao da je diskont jedinstven za sve, dakle nisam pravio razliku između firmi, pa onda čak došao do toga da sam rekao Elektroprivredi Republike Srpske: “Slušajte, vi znate ko su vam najneugodniji isporučioci. Evo, dogovorite, vi mi dajte spisak koga treba namiriti.” Pa su oni čak, Elektroprivreda Republike Srpske je na svojem Upravnom odboru dogovarala ko najpre da se izmiri. Tako, da ponavljam da je to bio jedan aranžman u kome smo svi zajednički videli nekakav interes.

ŠUKOVIĆ: Sad mala digresija u čistu politiku: Elektroprivreda Republike Srpske važila je za preduzeće sa, ne mogu reći očiglednim, ali gotovo neupitnim aranžmanom sa SDS-om, vladajućom, mislim u to vrijeme, partijom u Republici Srpskoj, partijom koja je stajala iza ili na čijem su čelu kroz devedesete bili svi ovi ljudi koje danas uglavnom gledamo u direktnim prenosima Haškog tribunala. Da li je možda kompletna ta priča bila motivisana i željom međunarodne zajednice da prekine tu liniju napajanja finansijskog SDS-a, pa ste Vi na neki način došli u poziciju, opet termin iz tog perioda, kolateralne štete?

VUK HAMOVIĆ: Taj osećaj kolateralne štete kod mene postoji godinama. Ponavljam još jedan put, ovo što je kod vas nedavno bilo po pisanim medijima…

ŠUKOVIĆ: Odmah ćemo se vratiti na to.

VUK HAMOVIĆ: Tu sam se ja osetio ne kao direktna meta napada, nego opet standardna situacija, kao kolateralna šteta. A u to vreme ja jesam bio u situaciji da odgovaram na novinarska pitanja, zašto, naslovi su bili…, recimo, evo vam jedan naslov: „Albanskim parama se finansira Karadžić“. Pošto smo mi u to vreme početkom 2000. kao i dan-danas isporučivali energiju Albaniji, znači tačno je da smo neke pare naplaćivali od Albanije. I ako sad pođete od toga da sam ja tamo nešto, evo ovo što ste Vi rekli da Elektroprivreda Republike Srpske, pa Karadžićeva stranka, pa Karadžićevi ljudi, onda to sve skupa složite u ovakvu konstrukciju. Pogledajte sve elektroprivrede u regionu, ja mislim da bi bilo jako dobro da na čelu tih elektroprivreda stoje ljudi koji se izaberu na konkursu, čak mislim da bi bilo idealno na međunarodnom konkursu. Ali to nije tako. To nije tako ni u Hrvatskoj, nije tako ni u Srbiji, to nije tako ni u Crnoj Gori, na kraju krajeva, nego na ta mesta direktora javnih preduzeća poput elektroprivreda se postavljaju ljudi koje vladajuća partija ili koalicija koja je na vlasti izabere. Da li je to dobro, možemo nadugačko da diskutujemo, je l’ tako?

ŠUKOVIĆ: Al’ nećemo ovom prilikom, sasvim sigurno.

VUK HAMOVIĆ: Tako je bilo i u Trebinju. Znači, u vreme dok je SDS bio vladajuća stranka oni su svoje ljude postavljali. Kad se vlast zamenila, kad je SNSD, Dodikova partija došla na vlast, ona je postavila svoje ljude. Inače, kad smo mi počeli krajem 2000. da radimo sa Elektroprivredom Republike Srpske, Dodik je bio premijer i njegov čovek je bio direktor, njegov čovek, pod navodnicima, je l’, bio je direktor Elektroprivrede Republike Srpske i prvi ugovor koji smo potpisali kao EFT sa Elektropivredom Republike Srpske je bio sa tom strukturom. A onda je u periodu od jedno dve-tri godine SDS bio na vlasti u Republici Srpskoj, pa i njihovi ljudi su bili direktori Elektroprivrede. I potpisali smo iks ugovora sa njima, kao što nakon odlaska SDS-a sa vlasti u Republici Srpskoj, dve-tri godine već tu je Dodikova partija na vlasti, kao što znate i dalje radimo i potpisujemo te ugovore.

ŠUKOVIĆ: Da, i strancima je palo u oči da Vi praktično redovno pobjeđujete na tenderima, što ne mora da bude ništa sporno. Zanimljivo je, međutim, rečenica Džonatana Ratela, Kanađanina, ako se ne varam, međunarodnog tužioca u Bosni i Hercegovini, koji je rekao da je većina tih tendera koje je raspisivala EP Republike Srpske, kao da ih je EFT pisao.

VUK HAMOVIĆ: Struja se može prodavati i kupovati na tenderima, a ne mora se prodavati i kupovati na tenderima. Tenderi imaju i mane i prednosti. Ono što se obično vidi kao prednost tendera je da su smanjene mogućnosti za korupciju, da kažem, u krajnjoj liniji. Dakle, smanjene mogućnosti za specijalne dogovore, jer su definisani uslovi i svima su otvoreni. Svu energiju koju smo kupili od Elektroprivrede Republike Srpske ili svu energiju koju smo prodali Elektroprivredi Crne Gore smo uradili na tenderima, tenderima na kojima nikad nismo bili sami. Još jedan komentar oko tih stranaca, molim Vas. Kao što sam rekao za Pedi Ešdauna da je jedna suviše arogantna osoba i to je blag izraz koji koristim, ne bi u televizijskoj emisiji da kažem mnogo više od toga…

ŠUKOVIĆ: Takvi su valjda lordovi, uglavnom?

VUK HAMOVIĆ: Evo, da ne komentarišem dalje, ali ono što je još gore je to što ceo niz službenika te međunarodne zajednice koji dolaze, ne znam kako je to na Kosovu ili u Iraku, ali vidim kako je u Bosni, to su trećerazredni kvaliteti ljudi, uključujući međunarodnog tužioca Džonatana Ratela iz Kanade. Recimo, čovek koji je pisao nešto što su oni zvali oditovan izveštaj, na bazi koga su počeli istragu posle koja se, ponavljam još jedan put, završila bez podizanja optužnice, taj čovek je završio kao fudbalski trener u Gani, na primer. Džonatan Ratel je napisao gomilu gluposti. On je, kako da kažem, on elementarna pravila svog posla nije poštovao, dok nije bio nateran da ih poštuje.

ŠUKOVIĆ: Izvinite, jeste li rekli kao fudbalski trener u Gani?

VUK HAMOVIĆ: Da, da. Kao fudbalski trener u Gani. I zato kažem to samo prosto reći stranci su nešto rekli. Ja razumem nešto drugo. Ako meni neko ponudi da kupim naftu u Nigeriji, ja ću da podignem obrvu, iako iskreno, a zašto ne bih kupovao naftu u Nigeriji. Prva asocijacija, nešto je tu sumnjivo. E, tako iz ugla engleskog, kad neko sa Žabljaka kupi struju u Trebinju i isporuči je u Crnoj Gori, to je sumnjivo. Kaže: “Čekaj, šta će tu neki EFT?”. Postoji, ne postoji EFT, šta će tu EFT, je recimo prvo pitanje. I ako još imaš predrasudu da je to sumnjivo, onda sve što ti tu ostaje je da ga optužiš i da nastaviš dalje, je l’?

ŠUKOVIĆ: E sad, postoji jedna zanimljiva činjenica. Našao sam podatak da je EFT dvije trećine struje koju obrće prodaje na prostoru zemalja Evropske Unije. I Njemačka i Austrija i Italija i Mađarska i Rumunija, naročito Grčka itd., plus zemlje bivše Jugoslavije i nijesam uspio da pronađem da se bilo gdje oko Vašeg poslovanja digla prašina, kao što je to slučaj sa Bosnom, prije svega Crnom Gorom, Srbijom. Imate li ideju o čemu se tu radi? Dakle, ili Vi na jedan način poslujete u zemljama stabilne demokratije, a na drugi u, na periferiji, da se poslužim tim politikološkim terminom, dakle na prostoru bivše Jugoslavije, ili tamo nemaju predrasud, koje, kako kažete, imaju ovdje.

VUK HAMOVIĆ: Mislim, kako poslujem, evo razgovaram kako poslujem, pričaćemo još malo oko toga. Zašto se diže ovde ova prašina? Delom verovatno i zato što, da sam Englez, mislim da ne bi bilo prašine uopšte ili bi je bilo sto puta manje. Dakle, to je valjda neki naš mentalitet iz koga proizilazi da ovako nešto mora da bude krađa, nemoguće je da neko radi korektan posao. Evo, zato smo u ovoj emisiji da pričamo o tom poslu. Ukupan portfolio s kojim EFT raspolaže, dakle količina energije koju mi godišnje fakturišemo je oko 15 teravat sati. To je otprilike tri puta više nego što je potrošnja Crne Gore. Ne znam, bezmalo duplo više nego potrošnja Makedonije. Tako, ako se gledaju samo uvozno-izvozni viškovi ili manjkovi, u smislu da recimo Crna Gora uveze, recimo, trećinu svoje potrošnje, Makedonija ne znam, 25%, Srbija jedva da uvozi, jer Srbija proizvede onoliko koliko potroši...

ŠUKOVIĆ: Koliko joj treba.

VUK HAMOVIĆ: Nešto malo zimi, sad će od 1.oktobra da uvozi, ali to su relativno male količine, nešto malo izvozi u proleće. Dakle, ako se samo ti debalansi, viškovi i manjkovi prekogranični gledaju, onda ovih naših 15 teravat sati je ogromno. To je polovina onoga što se trguje u celom regionu, od ne znam Austrije do Grčke, od Češke do Albanije, i to veliko jezero, da tako kažemo, u koje ulaze mnoge reke, a reke koje ulaze su tamo gde kupujemo struju i reke koje izlaze su tamo gde prodajemo struju. To je jedno veliko jezero, ovo akumulaciono jezero, koje nama služi kao, da tako kažem, bafer, kao nešto s čime poravnavamo nabavke i isporuke i nešto što nam omogućuje da tamo gde procenimo da želimo da pobedimo možemo da budemo agresivniji nego naša konkurencija, i zato mi pobeđujemo na tenderima za koje bih ja očekivao da ljudi kažu: “Ovo je Mančester Junajted”, a ne: “Ovo je lopov!”. Kad Mančester Junajted pobeđuje, ne kažu: “Lopov je”, je l’? Ili: “Podmitio je sudiju”, ili ne znam: “Svakog je sudiju podmitio”.

ŠUKOVIĆ: Kažu, ponekad.

VUK HAMOVIĆ: Pa dobro, pa je opet Mančester Junajted.

ŠUKOVIĆ: I ponekad sudije pomognu Mančester Junajtedu.

VUK HAMOVIĆ: Da. Pa dobro, voleo bih… Vrlo su pažljivo proveravali sve sudije i u Bosni, posle su inače…

ŠUKOVIĆ: Ok.

VUK HAMOVIĆ: I u Londonu proveravali, jer ova istraga u Bosni je generisala istragu u Londonu, koja je...

ŠUKOVIĆ: I tamo vas je SFO, Odjel za teške pronevjere, kako grozno zvuči taj, ovaj, taj odjel, naslov mu je onako zastrašujući, nisu našli ništa na kraju.

VUK HAMOVIĆ: Da, zove se Sirius Frod Ofis ili Odeljenje za teške prevare, takav mu je naziv, to je nešto analogno onome što se zove UBPOK u Srbiji, ne znam kako se u Crnoj Gori zove. Dakle, institucija koja ovakve slučaje istražuje. Pazite, Ratel i ne samo Ratel, niz ljudi u Bosni su pisali svašta, tipa “stotine miliona dolara je pokradeno”, a pošto smo mi kao firma počeli iz Engleske, ja inače i danas živim pola vremena u Engleskoj. Dakle, to su bili dopisi koje je meni SFO stavio na uvid, jer su to engleske procedure u okviru kojih mora takve stvari da mi stave na uvid. I bio sam u prilici da vidim šta je sve stizalo iz Bosne.

ŠUKOVIĆ: Znači, 166 miliona je neka cifra na koju sam ja naišao, optužbe da je oštećena BiH, odnosno EPRS.

VUK HAMOVIĆ: Što je, ne znam, više od budžeta Elektroprivrede, mislim potpuno besmisleno ovako iz malog mozga izvađene cifre.

ŠUKOVIĆ: Simpatičan podatak! Izvinite što Vas prekidam: od 35 kesa za smeće u koje je potrpana dokumentacija iz sjedišta u Londonu i odaslana u Bosnu.

VUK HAMOVIĆ: Da.

ŠUKOVIĆ: Ok.

VUK HAMOVIĆ: I bavili su se time, uzgred, potrošili pare poreskih obveznika, dosta ozbiljnih, da bi tih 35 kesa pregledali i na kraju zaključili isto što i u Bosni.

ŠUKOVIĆ: E, sad da se vratimo u vrijeme sadašnje. Dakle, ponovo su Vas pominjali u Crnoj Gori i povod je bio namjera Elektroprivrede Crne Gore da se javi na tender, da je htjela da kupi neku struju. Na kraju se ispostavilo da propisi to ne dozvoljavaju, pa se Crna Gora nije javila i samim tim, dakle, kad nije kupila, novac nije mogla ni dobiti. Mene interesuje šta Vi kao, dakle, stručnjak, mislite o opravdanosti te ideje Elektroprivrede. Da li bi, stavljajući se, dakle, u njihovu poziciju, i Vi tako nešto uradili? Je li dobro za Crnu Goru da ide direktno na tender?

VUK HAMOVIĆ: Pa, najkraće uz puno ali, ali o tom ćemo posle, dakle, najdirektnije da odgovorim, odgovor je - da. Evo, recimo ovaj tender na kome je Elektroprivreda sad želela da učestvuje na jednom od tri lota koji su raspisani u Sarajevu. Taj jedan lot je posebno interesovao Elektroprivredu Crne Gore, jer je upareno sa nečim što ona ima kao potencijal unutar svog sistema, davao je njima neku procenu da će dobiti sinergijski efekat, tako da kažem, dodatan efekat i vrlo je imalo smisla da učestvuju na tenderu. Da sam u Elektroprivredi Crne Gore, ja bih se za to zalagao, ali ‘ajde da podsetim još jedanput. Znači, postoji zakon u Crnoj Gori i zakon se mora poštovati, dogod se ne izmeni. I taj Zakon o javnim nabavkama nalaže da se javne nabavke, dakle preduzeća, javna preduzeća koja vrše nabavke, vrše preko tendera. Ja mislim da je to za struju previše rigidno, nepotrebno eliminiše neke mogućnosti koje bi stručni i sposobni ljudi, a takvih ima u Elektroprivredi, mogli da iskoriste, i mislim taj efekat da se kroz tendere smanji mogućnost korupcije koji se postiže, ja mislim da nije dovoljno dobar argument. Brate, ako se da ljudima poverenje i postave se na mesta da vode određena preduzeća, u ovom slučaju Elektroprivredu Crne Gore, ne treba im, ne treba ih pustiti na košarkaški teren tako što im zavežeš ruke iza leđa. U tom kontekstu bi im, po mom shvatanju, trebalo dati generalno pravo da učestvuju na tenderima, ne samo sarajevskom, nego bilo kom. Druga sad stvar je što to baš ne funkcioniše tako jednostavno. Pogledajte, da se vratim na onaj malopre komentar, a šta će EFT ili bilo koji EFT između Republike Srpske i Crne Gore? Ovde višak, ovamo manjak, šta će tu bilo kakav trgovac, je l’? Lepo sednu i dogovore se ili ne znam.

ŠUKOVIĆ: I nema treće ruke.

VUK HAMOVIĆ: I nema treće ruke. Problem je što, kako da kažem, struja nije baš tako jednostavna priča. Znači, Trebinje ili Elektroprivreda Republike Srpske, te svoje viškove koje nudi na tržište koje ima, koje može da izveze, ima gotovo u celosti 99% u takozvanom bandu, znači u režimu proizvodnje koji je kontinuiran tokom 24 sata. To Crnoj Gori ne treba. Crnoj Gori treba kao svakoj elektroprivredi više struje danju, manje struje noću. I tu sad imate problem. Ako Elektroprivreda Trebinja proda ono što hoće da proda, onda Crna Gora ima problem šta sa noćnim viškovima i obrnuto. Otuda se samo ponekad dešava da se to idealno složi. U suprotnom je logičnije i efikasnije i bolje prođe recimo Elektroprivreda Republike Srpske ako ponudi svoje viškove, takvi kakvi su, na tenderu i to ništa ne sprečava Elektroprivredu Crne Gore da se javi na taj tender. I obrnuto, da Elektroprivreda Crne Gore kupuje struju, kako da kažem, na tenderu ili bez tendera ono što joj treba.

ŠUKOVIĆ: A kad EFT ili IFT prodaje struju recimo Crnoj Gori, za nju smo sad najzainteresovaniji, a da li ona može tu struju da koristi samo za takozvane špiceve? Je li u tome razlika u ovom dijelu o kojem ste govorili sada?

VUK HAMOVIĆ: Pa, da….

ŠUKOVIĆ: To je ta povoljnost.

VUK HAMOVIĆ: Zato što Elektroprivreda Crne Gore svake godine u ovo doba godine analizira šta će se dešavati naredne godine, zna šta ima i koje proizvodne kapacitete, zna kad mora u remont ili planira remonte za svaki pojedini kapacitet, procenjuje i planira nekakav porast potrošnje, kao rezultat svega toga vidi šta joj je manjak. I što se tiče Crne Gore, to je uvek situacija da joj treba više struje danju, manje noću i to i zatraži, kaže: “Ko će da mi ponudi najbolju cenu?”, za to se kaže dijagram, za razliku od onog banda, za dijagram, je l’? I dijagram je naravno skuplji proizvod nego band, baš zato što je više danju, manje noću, ali je takav. Ona kaže: “Evo, to mi treba”, je l’? Mi smo godinama, ne sećam se da smo jednu godinu preskočili, da budemo isporučioci prema Crnoj Gori. Ali, nismo jedini. Ima dakle na tenderima...

ŠUKOVIĆ: Ali ste daleko najveći.

VUK HAMOVIĆ: Ali smo najveći, zbog onog jezera o kojem smo pričali. Uzgred, nije samo jezero, možda je pogotovu na početku izuzetno bilo važno to što smo mi bili spremni da preuzmemo rizike koje nemačke firme kao RWE ili EON još uvek nisu spremni da preuzmu u ovom regionu. A to je rizik, da tako kažem činidbe, da ne kažem englesku reč, i plaćanja. Činidbe u smislu šta će se desiti ako recimo KAP kaže: “ Pokvario mi se neki uređaj, ne mogu sad da ti kupim energiju koju sam ugovorio.”. Ili šta će se desiti sa situacijom ako Crna Gora ne plati na vreme energiju. Dakle, neke rizike koji na Zapadu ne postoje, tako da kažem, a ovde postoje, mnoge firme sa Zapada još uvek nisu spremne da u njih uđu ovde. Ta spremnost da uđemo u rizike nešto veće nego što su…

ŠUKOVIĆ: Ta spremnost je tolika da Vi skoro da rušite onaj postulat o kapitalu kao velikoj ili čak najvećoj kukavici, jer postoji jedna predstava u javnosti, Vi ćete reći koliko je tačna, da bez obzira na to što stalno ulazi u velike rizike u ovim poslovima, EFT skoro nikad ne gubi.

VUK HAMOVIĆ: Na žalost gubimo, ne zato što, pa dobro, možda i zato što pogrešno procenimo rizike, ali više su ti gubici nekad u situaciji da mi ne možemo idealno da izbalansiramo portfolio. Uvek smo ili malo više u prodaji, ili malo više u kupovini. Cene se kreću kako se kreću i nije nažalost da uvek dobijamo, ali u zbiru kad saberete…

ŠUKOVIĆ: U plusu ste.

VUK HAMOVIĆ: Zadovoljan sam da kažem da smo svake godine bili u profitu. Ali, vraćajući se na Crnu Goru i šta je Crnoj Gori raditi, znači, evo još jedanput da ponovim, ja mislim da bi bilo dobro da se ta rigidnost koja sad postoji kroz Zakon o javnim nabavkama u najmanju ruku olabavi, ako ne da se eliminiše. Do sad, još jedna netačnost koja se pojavila zadnjih dana u novinama, ta netačnost je bila teza da, evo, po prvi put će Elektroprivreda Crne Gore planira da izađe na tender i da eliminiše posrednike i da uštedi ne znam, milione. To jednostavno nije tačno. Elektroprivreda Crne Gore nekoliko puta je već bila na tenderima i kupovala energiju, uključujući i tender u Sarajevu ili tender u Trebinju. Ali…

ŠUKOVIĆ: Šta je tad bilo sa propisom?

VUK HAMOVIĆ: To što je imala posebnu Odluku Vlade za to. Dakle, posebnom Odlukom Vlade je tada to dozvoljeno. Dakle, ne znam vjerovatno su kroz Parlament obezbedili da Vlada može taj izuzetak da napravi. Ovog puta iz nekog razloga ta odluka Vlade nije obezbeđena ili bar nije obezbeđena na vreme.

ŠUKOVIĆ: E, sad.

VUK HAMOVIĆ: Ali, ja mislim da ne treba Vlada da se bavi, čak i u maloj, relativno maloj državi kao što je Crna Gora, to mi ne izgleda logično, da se Vlada bavi takvim pitanjima kao što je nabavka energije. Postoji rukovodstvo Elektroprivrede, ako se nema poverenje u njega, treba izabrati ono u koje se ima poverenje i dati im onda zadatak da optimalno kupuju.

ŠUKOVIĆ: I tu dolazimo na, takođe vrlo razvikanu i dugotrajnu priču u Crnoj Gori, da postoji, ne da postoji nego da je vrlo jak, takozvani uvoznički lobi, uvoznički za uvoz struje u Crnoj Gori. Dakle, kao čovjek na čelu kompanije koja je daleko najviše struje prodala u Crnoj Gori, šta biste mogli tim povodom da kažete?

VUK HAMOVIĆ: Pa, da moramo…

ŠUKOVIĆ: Teško je, teško je očekivati da Vi sad kažete – da, postoji uvoznički lobi.

VUK HAMOVIĆ: Ne, ne. Treba da definišemo šta znači lobi. Ako mislite da…

ŠUKOVIĆ: Neko kome je sad, mislim da i Vi ste dobro razumjeli, neko kome odgovara da Crna Gora uvozi što više struje i koji od toga ima neku korist.

VUK HAMOVIĆ: ‘Ajde još jedanput. Crna Gora dok ne napravi nove kapacitete nema druge nego da uvozi struju, ona jednostavno potroši više struje nego što napravi i mislim kad bi se Aluminijski kombinat isključio kompletno, kad bi se ugasio Aluminijski kombinat i ne bi trošio struju, to bi grubo bila izbalansirana potrošnja i proizvodnja. Sa Aluminijskim kombinatom jednostavno se mora uvoziti struja. Drugo je pitanje kako se ona kupuje i da li je EFT, ili je neko drugi, taj koji tu struju isporučuje. Ali ne može da se ne isporučuje.

ŠUKOVIĆ: Ne, ali je bitno pitanje po kojoj cijeni.

VUK HAMOVIĆ: Naravno.

ŠUKOVIĆ: Koliko se mora kupiti struja itd.?

VUK HAMOVIĆ: Pa, nigde ta struja koju je Elektroprivreda kupila u svakoj pojedinoj godini nije negde u džep stavila i bacila. Kupila ju je zbog potrošnje koja je realna.

ŠUKOVIĆ: Da, ali je pitanje koliko mora da traje remont i koliko puta mora da bude remontovana Termoelektrana, koliko mora puta da bude isključena iz proizvodnje Perućica, ili šta ja znam? Ali...

VUK HAMOVIĆ: To su do te mere stručna pitanja da ako postoji sumnja, onda to treba proveriti sa stručnjacima. Ako je bilo takvih situacija onda nekog ozbiljno kazniti. Ali...

ŠUKOVIĆ: Vratimo se na osnovno pitanje o lobiju. Postoji li?

VUK HAMOVIĆ: Vratiću se na to za momenat, ali reći paušalno pošto postoji mogućnost da neko planira isključenja drži duže, pa onda da nabavi veću energiju…Mislim, to mi izgleda krajnje nategnuto, čak i da se kaže. A što se tiče kad do toga, kad dođe do nabavke, broj firmi koji konkuriše je desetak, nije jedna. Lobi, ne znam u kom kontekstu bi mogli da posmatramo. Da li te firme razgovaraju između sebe? Pa razgovaraju, naravno. Sa nekim imamo bolje odnose, sa nekim lošije odnose. Kad dođe do tendera, sa svima imamo konkurentski odnos i naravno da, koliko god bili prijatelji, svako se trudi da pobedi na tom tenderu i da to može da uradi ako da najbolju cenu. Tu nema zaobilaženja, otvori se koverat...

ŠUKOVIĆ: Sad je u Sarajevu pobijedio ATEL, švajcarska firma.

VUK HAMOVIĆ: Deo smo i mi dobili, ali najveći deo ATEL. Još nismo zvanično obaveštenje dobili, ali po onome što znamo sa otvaranja, jer su uvek prisutni oni koji nude energiju, na ovom tedneru je ATEL dobio najviše, jedan deo mi, jedan deo jedna slovenačka firma.

ŠUKOVIĆ: Od 2000. do juče- prekjuče, uzeo sam podatak, Crna Gora je EFT-iju za uvezenu struju platila 71 milion dolara i 202 miliona eura. Koji je to procenat ukupne sume kojom je u tom periodu baratala Vaša firma?

VUK HAMOVIĆ: Mi radimo u 17 zemalja regiona Centralne i Jugoistočne Evrope. Malopre sam spomenuo u drugom kontekstu, od Austrije do Grčke, od ne znam Poljske do Albanije, otprilike. I u svakoj od tih zemalja imamo manje ili veće prisustvo, bilo u delu kupovine, bilo u delu isporuka električne energije. Te isporuke su do skora bile najčešće elektroprivredama, a zadnjih godina sve više se pojavljuju takozvani kvaifikovani potrošači. Tako da recimo u Grčkoj mi pored elektroprivrede isporučujemo energiju i krajnjim potrošačima. Isto važi u, na primer, Rumuniji. U Crnoj Gori je to takođe slučaj, znači isporučujemo elektroprivredi…

ŠUKOVIĆ: KAP-u

VUK HAMOVIĆ: Isporučujemo KAP-u. Makedonija je u takvoj situaciji, ali recimo u Srbiji ili recimo u Hrvatskoj to je još uvijek situacija da je jedini kupac ili prodavac, šta je već u pitanju elektroprivreda. Ne samo zbog nedostatka propisa, čak su propise doneli, nego zbog situacije da je cena električne energije dotirana. Tako da na primer Ju Es Stil u Srbiji ili ne znam cementare nemaju nikakvog interesa da kupe energiju na otvorenom tržištu, nego dobijaju od EPS-a jeftinije. Ista je situacija i u Hrvatskoj, tako da s tim u vezi mi u budućnosti očekujemo da ćemo proširivati to tržište na kojem radimo, tako što će oni koji danas nisu naši kupci, recimo neki Ju Es Stil-ovi ovoga sveta biti naši kupci. Ali, sada na ovom tržištu pitali ste me koji je procenat Crna Gora u tom našem portfolio. Dakle, naš konsolidovani obim posla u prošloj godini, kada se eliminišu interkompanijski prometi, bio je nešto malo preko 800 miliona. U okviru toga je Crna Gora, čini mi se, kad gledam cifru…

ŠUKOVIĆ: Prošle godine 55 miliona.

VUK HAMOVIĆ: To znači na 800 miliona, otprilike 5-6 posto. Toliko su obično procenti, idu do 15 posto, čini mi se da nema niko, nijedna zemlja, ako po zemljama gledamo, kad se sabere i elektroprivreda i firme u tim zemljama kojima isporučujemo, na strani isporuka nisu veće od 15 posto. Malopre ste i sami rekli podatak koji ste našli da negde otprilike dve trećine energije mi isporučimo…

ŠUKOVIĆ: Zemljama Evropske unije.

VUK HAMOVIĆ: Tako je, s tim što u njih spada i Slovenija, koja je već ušla u Evropsku Uniju. Mađarska, Austrija naravno. Mi smo prisutni i na 5-6 berzi električne energije. Na tim berzama i nabavljamo i prodajemo energiju.

ŠUKOVIĆ: Prije nekoliko godina, mada ta tema nikako ne silazi sa usta crnogorskih ekologa i stranica crnogorske štampe prije svega, ili opšte glasila crnogorskih, tema je Buk-Bijela i potapanje Tare, dakle prije 3-4 godine to je bila top-tema. Koliko ja znam, EFT je bio glavni favorit za ulazak u taj posao gradnje hidroelektrane. Koliko ste štete pretrpjeli, ako uopšte jeste, zbog izlaska Crne Gore iz tog posla, da to tako definišem?

VUK HAMOVIĆ: Pa, nije šteta prava reč. Ako ne računamo neko...

ŠUKOVIĆ: Ili propuštene dobiti, ‘ajmo tako.

VUK HAMOVIĆ: Propuštena šansa, ali to je teško vrednovati. Možda i nije propuštena… U krajnjoj liniji videćemo šta će doneti budućnost. Elektroprivreda Republike Srpske je tada raspisala tender za Buk-Bijelu. Naime, Buk-Bijela je geografski projekat takav da je otprilike dve trećine u Republici Srpskoj, trećina je u Crnoj Gori i naravno da to treba obe strane da se dogovore. Mislim i da Srbija treba da učestvuje u tom dogovoru, jer Drina teče u tom pravcu, manjim delom, ali prosto zbog tih vodotokova treba da bude uključena. Ali, ova dva partnera definitivno. Ipak je Republika Srpska bila ta koja je bila nosilac tendera i na tom tenderu javilo se par firmi i mi smo pobedili na tenderu. I onda je počeo da nastaje problem u Crnoj Gori, u smislu primedbi na ekologiju i na eventualne implikacije za Taru. Onaj slogan koji mi se ustvari jako dopao „Hoću Taru, neću baru“, mislim…

ŠUKOVIĆ: Iskreno vam se dopao?

VUK HAMOVIĆ: Iskreno, iskreno. I ja hoću Taru, neću baru.

ŠUKOVIĆ: A šta sa onih 12 km koje je trebalo da se zajezere, da tako kažem?

VUK HAMOVIĆ: Buk-Bijela je prvo veoma star projekat, 60-tih godina je zamišljen. U svoje vreme ga je i Svetska banka podržala i on je počeo da se izvodi. I nekih tridsesetak, četrdeset miliona dolara tadašnjih u to vreme je potrošeno. Eksproprijacija zemljišta izvršena, čak je upravna zgrada u Foči bezmalo napravljena. Doduše, govorimo o vremenu kad su važili drugačiji ekološki standardi. Znači, da li bi Svetska banka danas podržala taj projekat u smislu prihvatljivih ekoloških standarda, treba videti. Nisu, ponavljam, nisu isti standardi 60-tih godina i sada. Na bazi tog projekta koji je tada napravljen, posle rata, početkom 2000. godine, Elektroprivreda Republike Srpske je u dogovoru sa Elektroprivredom Crne Gore otvorila taj tender. Raznih razloga radi počela su da se postavljaju pitanja oko tih 12 km, što kažete. I na kraju je bilo ono što je bilo, u smislu odluke Parlamenta. Ja nisam ekolog i stručnjak za tu oblast, tako da ne bih da komentarišem da li je 12 km malo ili mnogo, da li se to potapa, ne potapa. Ja Taru dobro poznajem, nekoliko puta sam splavario Tarom i drvenim splavovima i gumenim čamcima, božanstvena je reka, ali recimo nisam nikada tih zadnjih 12 km isplavario, jer nije bilo dovoljno vode. Kad idem ja u julu, je l’?

ŠUKOVIĆ: Sad bi je bilo previše.

VUK HAMOVIĆ: Ne bi, sad bi mogla da se namesti da bude idealno, ali ne bih ja da na ovaj način razgovaramo o tome da li je to prihvatljivo ili nije prihvatljiv projekat. Moja glavna primedba na sve što se tada dešavalo je što su o svemu tome razgovarali nestručnjaci, medju koje uključujem i sebe. Dakle, ono što nedostaje u vezi sa tom pričom je izrada ozbiljne ekološke studije, za koju je kvalifikovano desetak firmi u svetu. Ne hiljade firmi. Firme koje imaju odgovrajuće refernce i reputacije za to. I evo, to treba uraditi i pre bilo kakve dalje priče oko Buk-Bijele, da li treba ili ne treba, da li se tu nešto potapa, ne potapa, da li je to dobro ili loše, treba pitati struku. I govorimo o ozbiljnoj ekološkoj studiji koja košta nekoliko stotina hiljada eura, dakle ne košta desetine miliona, ali ne košta baš ništa, je l’?

ŠUKOVIĆ: Mhm.

VUK HAMOVIĆ: Evo, to je nešto što ja mislim da Crna Gora treba da uradi. Dobra vest je da sam o tome razgovarao s EBRD-jem, da je EBRD spreman ne da to kreditira, nego da dâ grant za tu ekološku studiju.

ŠUKOVIĆ: A, s kim ste od crnogorskih političara razgovarali o tom projektu?

VUK HAMOVIĆ: Sa nizom. To je nešto što traje 7-8 godina. Znači u raznim prilikama, u raznim navratima i uzgred njima svima govorio ovo što Vama govorim, da treba napraviti ekološku studiju, pre bilo kakvog daljeg razgovora.

ŠUKOVIĆ: Jesu li Vam oni obećali da će ući u taj projekat?

VUK HAMOVIĆ: Ne...

ŠUKOVIĆ: To jest. Nije dobra formulacija. Da li su oni pokazali spremnost da uđu u taj projekat?

VUK HAMOVIĆ: Da. Uvek kad pričamo o tome, pa oko ovoga je lako složiti se. Pretpostavljam da ćete se i Vi i gledaoci složiti da treba napraviti ekološku studiju, pa onda kakvi god da su rezultati ekološke te studije, reći, prvo, ako su negativni, ako reputabilna organizacija koja za to ima reference kaže zbog ovoga, ovoga, ovoga mi smatramo da to ne treba graditi… Hajde da Vam ovako formulišem, čak onda nije ni važno da li će se građani Crne Gore složiti ili ne s tim. Jer negativan ekološki rezultat...

ŠUKOVIĆ: Priča je završena.

VUK HAMOVIĆ: Priča je završena, jer se onda bankarski krediti ne mogu dobiti. A, projekat Buk-Bijela je dovoljno velik da se ne može iz Crne Gore finansirati. Mora se finansirati iz kredita zapadnih banaka, koji ne mogu da se obezebede bez ekološke studije, prihvatljive ekološke studije. Ako je ekološka studija prihvatljiva, onda tek treba građani Crne Gore o tome da se izjasne i kažu bez obzira što misle ti ekolozi tako kako misle, mi smo za to da se sačuva, da se to ne radi. Ali napamet pričati, mislim da nema logike.

ŠUKOVIĆ: Osim te parole „Hoću Taru, neću baru“, u to virjeme bila je i jedna pošalica sa zanimljivom igrom riječi u modi Vuk-Bijela. Vuk iz te pošalice bili ste Vi.

VUK HAMOVIĆ: Pa da. Eto, to su ti kolaterali o kojima pričamo. Pitali ste me šta političari misle. Imao sam prilike da pričam i sa Milom Đukanovićem i sa drugim političarima. Svi oni u ovako postavljenom pitanju, ako je ekološka studija prihvatljiva, šta Vi mislite da li to treba da se podrži, su mišljenja, bar ja sam takav utisak stekao, da bi stali iza tog projekta. Ali, ponavljam još jedanput, razgovor ne treba krenuti od političara, nego od struke. Treba krenuti od izrade ekološke studije i idealno bi bilo da naručilac te ekološke studije budu Elektroprivreda Republike Srpske i Elektroprivreda Crne Gore.

ŠUKOVIĆ: Sa lakoćom sa kojom ste pomenuli taj razgovor sa Đukanovićem, ste mi pokvarili jedno pitanje pripremljeno na osnovu jednog teksta koji je dosta senzacionalistički i govori o nekom Vašem navodno tajnom ručku u restoranu,’ ajde da se sjetim, „Mirišta“, u, recimo, junu 2004. kad je ta priča onako dolazila u vrh interesovanja javnosti.

VUK HAMOVIĆ: Mi smo ne samo najveći isporučioci energije kroz godine prema Crnoj Gori, nego i prema Albaniji i prema Makedoniji. Rekoh, pokrivamo više od 50 posto ukupnog tržišta tog prekograničnog u celom ovom regionu i u svim tim zemljama energija je krajnje važno pitanje. Evo...

ŠUKOVIĆ: Čak sudbinsko pomalo.

VUK HAMOVIĆ: I novac koji ste spomenuli na neki način to lepo ilustruje. U Albaniji je još izoštrenija situacija u smislu količine para koje moraju da izdvoje za uvoz energije. I naravno da je onda logično da bivajući na mestu na kojem sam, imam kontakte i sa ministrima i sa premijerima, i u ne znam Republici Srpskoj i u Albaniji i u Makedoniji i, pa to važi naravno i za Crnu Goru. Tako da sam ja imao prilike Đukanovića da vidim više puta ovih 7-8 godina i pored ostalog sam ga video, nije doduše bio ručak, nego večera. Ako je to neka razlika, jer ste „Mirište“ spomenuli, pa mi je ostalo...

ŠUKOVIĆ: Da, da, da.

VUK HAMOVIĆ: Mirište je jedno malo mesto...

ŠUKOVIĆ: Jedino što je ručak zdraviji ovako od večere.

VUK HAMOVIĆ: Jeste. Taj mi je ostao u pameti, jer je to blizu Herceg Novog. U Herceg Novom ja inače leti često boravim. U vreme te večere moj gost je bio Robert Gelbard, koji je u svoje vreme bio Klintonov specijalni izaslanik za Balkan.

ŠUKOVIĆ: I to sam naravno planirao da vas pitam, u kakvim je poslovnim vezama sa EFT-ijem Gelbard, ali evo kad ste tu, završite kompletan dio odgovora.

VUK HAMOVIĆ: Evo, sad sam hteo da kažem. U vreme o kom pričamo on je bio naš savetnik u EFT-iju. Pomagao nam je da rešimo probleme u...

ŠUKOVIĆ: BiH

VUK HAMOVIĆ: U BiH. Kad kažem rešimo probleme u BiH, njega su vrlo teško mogli da odbiju ljudi, uključujući Pedi Ešdauna, ako je on tražio sastanak, zbog posla koji je pre toga radio. Dok bi mene, ako bih ja tražio sastanak, glatko, arogantno odbili. Zato i pominjem tu aroganciju, tako da nam je pomogao, ne da bi rekao “oni su fini - nisu fini”, pa njega poslušaju. Nego, da tako kažem, pod navodnicima ih naterao da nas saslušaju i da prime dokumentaciju koju smo im davali.

ŠUKOVIĆ: A zašto je on to uradio?

VUK HAMOVIĆ: Za pare. Angažovali smo ga po ugovoru, rekoh bio je savetnik u firmi u kojoj je registrovao u Vašingtonu i deklarisao da to radi. I ništa tu kako da kažem...

ŠUKOVIĆ: Ne, ne, ali mi se sviđa da se ovako javno izgovore neke stvari. Mi još nismo kulturološki dostigli taj nivo da se kaže da je neko iz svijeta politike, recimo, ušao u svijet biznisa, za pare nešto uradio i da tu nije nikakvo svetogrđe i ništa nečasno, nego prosto tako funkcionišu stvari.

VUK HAMOVIĆ: Ja sam Boba upoznao tokom vremena i postali smo i prijatelji. U vremenu ovog ručka, večere o kom pričamo, on je bio gost kod mene u Herceg Novom sa suprugom, tako da smo mi prijatelji postali, i mislim mogu ovako iz tog prijateljstva i dodatnog kontakta koji sam s njim pored poslovnog uspostavio, da kažem da je Bob od onih ljudi, nisu uvek svi takvi, ali od onih ljudi koji nikad ne bi prihvatio posao kod koga bi imao moralni problem. Dakle, on da je mislio da smo mi lopovi, dakle pre nego što smo potpisali ugovor, on je tražio da mu detaljno objasnimo šta smo radili, da mu pokažemo dokumentaciju. Porazgovarao je sa nekoliko ljudi, kad se uverio da su to prazne priče onda je i prihvatio posao.

ŠUKOVIĆ: Prije desetak dana Gelbard je bio ponovo u Crnoj Gori gdje zaista uživa dobru reputaciju i ljudi u Crnoj Gori uglavnom znaju koliko je bio naklonjen nekim važnim crnogorskim pitanjima. Da li je ovom prilikom pominjao neke poslove EFT-ija ili više niste u toj relaciji?

VUK HAMOVIĆ: Ne, ne, čujemo se češće nego što se vidimo, ovom sad poslednjom posetom nisam ga video, nismo se sreli, kažem jedno vreme je bio, jedno godinu dana ili tako nešto malo, možda malo više. A da se vratim na tu večeru, da ne izbegavam odgovore. Znači večera je prvo bila sasvim, kako da kažem, privatna. Bila je i Bobova supruga i moja supruga, i Milo je sa suprugom bio, i uzgred ja sam tu bio neki domaćin više nego što sam ja bio inicijator da se baš tu...

ŠUKOVIĆ: Vi znate da vas ja te stvari ne pitam, mene je interesovao isključivo dio u vezi sa Tarom, dakle, šta je bilo na meniju i ko je privatno bio i kakav je karakter ustvari ja nikad ne...

VUK HAMOVIĆ: Pitali ste me da li smo pričali o Buk-Bijeloj, ja vam opisujem atmosferu da bi vam rekao da to nije bila večera oko Buk-Bijele.

ŠUKOVIĆ: Ne, super samo da se zna, dakle da ja ne insistiram na tim detaljima.

VUK HAMOVIĆ: Da, ali je naravno kao i uvek kad vidim političare u određenim zemljama, pa recimo u ovom slučaju kad vidim Mila, ovom prilikom ili bilo kojom drugom prilikom, reč o poslovima koji se dešavaju, o isporuci energije ili u to vreme o Buk-Bijeloj. I tada, malopre sam rekao, da sam uvek bio u prilici da to govorim i tada sam govorio da treba da se uradi ekološka studija, što je, što je Milo i podržavao tada. Samo što se nije desilo, dakle pre nego što bi uopšte došlo do toga da se, kako da kažem, pokrene postupak da se na kraju potpiše ugovor i izradi ta ekonomska studija počelo je da se diže ovo Vuk-Bijela priča ili kako se već...

ŠUKOVIĆ: Tu sad ima jedan zanimljiv momenat koji sam ja slučajno saznao, a koji ili je meni promakao ili uopšte nije tretiran čak ni u vrijeme najveće razvikanosti tog slučaja. Dakle, neki ljudi koji jesu u toj materiji protiv koncepta, odnosno protiv projekta Buk-Bijela nije opredijelio ekološki momenat, kao energetičari oni su priznali da nijesu dovoljno osjetljivi da tako kažem na taj dio materije, nego procenat konačni struje koji je Crna Gora trebalo da dobija i dobio sam informaciju da je startna varijanta bila da 2/3 proizvedene energije ide Crnoj Gori na ime kompenzacije za vodu iz Bilećkog jezera, da i to kažem, a na kraju se došlo do 1/3 što je po njihovom mišljenju jako, jako malo. Šta vi mislite o tome?

VUK HAMOVIĆ: Ima tu u Vašem pitanju jedna konstatacija koja unosi zabunu.

ŠUKOVIĆ: Njihova konstatacija.

VUK HAMOVIĆ: Ne, ne. Ovo 2/3 - 1/3. Inače, grubo, ta podela stoji. Oko 2/3 teritorije postoji, ako pričamo o tome da li je 2/3 - 1/3 pravilan odnos između Republike Srpske i Crne Gore. To je otprilike pravilan odnos. Ali ono gde je konstatacija koja je kažem nekorektna kroz pitanje je, kako da kažem, Buk-Bijela će biti vlasništvo onoga ko bude investirao pare i napravio je. Dakle, ako to bude EFT ili bude EON sutra, to će njegova elektrana biti, on će tu struju prodavati, neće je poklanjati nikome. Tako, u tom kontekstu gledano, Elektroprivreda Crne Gore jeste u vlasništvu države i u tom kontekstu je u vlasništvu, ‘ajde da kažem, svih ljudi, je l’? Ali i ta struja nije besplatna, niti treba da bude besplatna, je l’? Na tome je pitanje vlasništva nad bilo kojim objektom vezano za to ko daje pare da se taj objekat napravi. Ako je to, ako država ima mogućnosti da to uradi...

ŠUKOVIĆ: A u kom kontekstu je onda priča o 1/3 ili 2/3, o tome ko ima pravo da kupi tu struju po nekoj cijeni koja je tržišna?

VUK HAMOVIĆ: Mislim da je to malo bilo povezano s tim što je tadašanja vladajuća garnitura i političara i ljudi u Elektroprivredi Crne Gore, govorimo o vremenu tamo 2001-2002., da je videlo Buk-Bijelu kao projekat koji je u redu i koji podržava. Još uvek nisu krenuli napadi po liniji ekologije, ali u isto vreme hteli su da reše jedan drugi problem vezan za Bilećko jezero. U Crnoj Gori kažu: “ Tu imamo problem.”. Bilećko jezero je dobrim delom u Crnoj Gori, fizički se nalazi, geografski se nalazi u Crnoj Gori, a svi efekti tog Bilećkog jezera su van Crne Gore. Dakle, nula efekti su u Crnoj Gori i s tim u vezi su kroz Buk-Bijelu hteli i to pitanje da otvore i rešavaju paralelno ili kao paket. Ali tu, znate, to je komplikovano pitanje, evo recimo na ovakvu, ovakav stav Crne Gore, kažu ljudi iz Trebinja: “ Pa, čekaj, to je u svoje vreme eksproprisano zemljište, po zakonu ljudi su dobili pare” i mislim, to što sada vi tražite nekakav efekat, u smislu jezero je delom u Crnoj Gori, to je kao da Austrijanci traže deo efekata od Đerdapa.

ŠUKOVIĆ: Mislite li Vi tako?

VUK HAMOVIĆ: A, onda Crnogorci na to kažu: “ Pa, čekaj, nije to baš isto. Mi ne pričamo o tome da tražimo pare za eksproprijacije koje su na vreme izmirene, nego, čekaj, ovde imamo kišu koja pada, imamo našu teritoriju, evo, ako ne bi bilo Bilećkog jezera sad da ga ponovo pravimo, dogovorili bi se zajdeno, je l’? Ili bi nekako te efekte delili…” Tako da je teško tu suditi, a pogotovu što se tu potkrada pogrešna teza da to treba raspravljati na liniji Crna Gora-Republika Srpska. Sutra, kad to bude privatizovano, jednog dana će i jedna i druga elektroprivreda na ovaj ili onaj način biti privatizovana. Građani će na obe strane plaćati struju koja će dolaziti možda od nekog trećeg, jer će biti jeftinija.

ŠUKOVIĆ: Kad govorimo o privatizaciji Elektroprivrede Crne Gore i o trećem, neka to bude treći završni segment našeg inetrvjua, sad ćemo se još samo malo pozabaviti ovim stvarima u vezi sa Crnom Gorom. Poznajete li ovu novu, najnoviju garnituru na čelu crnogorske Elektroprivrede?

VUK HAMOVIĆ: Ja poznajem Srđana Kovačevića godinama. Ako o njemu govorimo, on je predsjednik Upravnog odbora, ali on nije nov na tom položaju. Već je par godina prvi čovek Elektroprivrede. Malu su reorganizaciju nedavno napravili, Srđan je sada predsjednik Upravnog odbora, a novi čovek je izvršni direktor Elektroprivrede. I tog novog čoveka nisam imao prilike da sretnem, ali i dalje je Srdjan prvi čovek Elektroprivrede.

ŠUKOVIĆ: Kako sarađujete sa crnogorskom Elektroprivredom, ima li problema u izmirenju dugova?

VUK HAMOVIĆ: Ne. Tamo prvih godina, sve do pre možda godinu-dve, gotovo nikad, pa mogu čak da kažem da nikad nije na vreme bilo plaćanje i uvek smo oko toga kuburili. I nije bila zla volja u pitanju, nego prosto je bilo sto problema.

ŠUKOVIĆ: Jesu li plaćali kamatu?

VUK HAMOVIĆ: Ma nisu, ali važnije je bilo da plate. Otkad je ova nova garnitura zadnjih par godina došla, po mom mišljenju su mnoge stvari dobro organizovali. Ne samo isplatu i plaćanje svojih obaveza, jer time što imaju istoriju svojih obaveza i uredno plaćanje, sebi su generisali situaciju da mogu, kako da kažem, da budu krajnje, da očekuju mnogo više konkurenata na svojim tenderima. Mi smo u početku imali jednog ili dvojicu konkurenata, sada ih imamo po desetak.

ŠUKOVIĆ: Gospodine Hamoviću, da li je moguće raditi ovako krupan biznis kao ovaj u kome ste Vi, bez dobrih veza sa političarima i to ne bilo kojim, nego onima na samom vrhu ili do vrha?

VUK HAMOVIĆ: Pa, verovatno bi bio problem ako bi postojao animozitet. Ako bi iz bilo kog razloga ljudi na odgovornim položajima imali problem u komunikaciji, imali problem u tome da moja firma sa njima radi, što je u par navrata bila ozbiljna potencijalna opasnost dok su ove istrage trajale. Ali, pošto mi kao svaka velika firma imamo kontakte sa političarima od premijera, pa naniže, ali se ne bavimo politikom niti možemo da se bavimo politikom, otuda nikakav problem nemamo sa politikom. Postojala je percepcija, vi ste pitali za SDS u Trebinju. Slična je percepcija recimo bila u Makedoniji, ali u Makedoniji postoje dve struje, tako da kažem, koje se kroz vreme smenjuju. I kad smo treću interaciju prošli, znači jedna partija, pa druga, pa opet ona prva, onda je prosto kroz istoriju postalo očigledno da smo mi tu prisutni ne zbog partije, nego zato što imamo nešto da ponudimo.

ŠUKOVIĆ: Rekli ste da se Vi ne bavite politikom. Vaš do nedavno ili sad već možda adekvatniji termnin nekadašnji, ne volim da koristim bivši, poslovni partner jedan od dugogodina suvlasnika EFT-ija, Vojin Lazarević, uopšte nije bio tako gadljiv na eksplicitno bavljenje politikom. Pomenuo sam prije na kojim je bio funkcijama, bio je poslanik Narodne stranke itd., itd. Da to nije možda razlog što ste se u jednoj tački razišli?

VUK HAMOVIĆ: Vojin ima specifičan odnos prema politici i to jeste bila jedna od tačaka gde smo imali različita mišljenja. Iako u samom EFT-iju je od početka bio dogovor da to ne postoji. Koliko smo to mi uspevali da eliminišemo, koliko je on mogao da odvoji svoj nekakav drugi angažman od toga, drugo je to pitanje. Ali, to jeste jedan, ne jedini razlog zbog koga smo u jednom trenutku obojica došli do zaključka da je vreme da svako krene svojim putem.

ŠUKOVIĆ: Nešto je zanimljivo i netipično. Vi ste se početkom 90-tih razišli sa Zoranom Drakulićem, čovjekom koji važi za glavnog finansijera Koštuničine DSS, pa ste se kasnije razišli i sa Vojinom Lazarevićem, vjerovatno i još sa nekim ljudima, međutim nigdje se ne može naći opis razloga, a još manje ružna riječ ni Vaša za njih, ni njihova za Vas i to je , nažalost, krajnje netipično za balkanski ambijent poslovni.

VUK HAMOVIĆ: Evo, možda nije uobičajeno. Očekuje se da tu postoji neka skrivena tajna, nešto ispod tepiha što je sakriveno. Mislim, ne mora da postoji. Ja sam i u GML-u za koji ste me pitali, ja sam dobrih deset godina radio u tom GML-u...

ŠUKOVIĆ: Od ’93. do 2003.?

VUK HAMOVIĆ: Tako otprilike, i bio suvlasnik u firmi i dan-danas imam dobre odnose sa tim mojim bivšim partnerima. U jednom trenutku sam procenio da bio ja u pravu ili ne, čini mi se da sam bio u pravu, da želim da radim nešto drugo. Tako da, Vi ste me najdirektnije pitali u vezi Vojinovog političkog angažmana, pa se svelo na to da je tu nastao neki razlaz, pa povlačite paralelu sa Zoranom. Malo je kompleksnija cela stvar. Prvo, mi smo različite osobe i to je dobro što smo različiti. Da smo potpuni isti ne bi postojala sinergija, kako da kažem. Slično je bilo sa Drakulićem u svoje vreme, svako je imao neku svoju priču, neku svoju snagu, sabrano smo od jedan i jedan pravili tri, ili se bar meni činilo da je to tako. Ali, onda vremenom se, kako da kažem, taj različit pristup poslu, rezoni oko rizika, rezoni oko politike na kraju krajeva, počinjali da bivaju sve veći. Onda nema razloga da se ljudi tuku i lepo smo se razišli.

ŠUKOVIĆ: Međutim, rekli ste više puta da ste finansijski pomagali opoziciju u Miloševićevo vrijeme, konkretno Zorana Đinđića, pa morali bi sasvim usko tumačiti bavljenje politikom da bi opstala ova vaša teza.

VUK HAMOVIĆ: Tada, u vreme ranih 90-tih godina, kad sam počeo da se bavim privatnim biznisom, a tada je to postalo moguće, pre toga i nije bilo moguće baviti se ovom vrstom posla, živeo sam u uverenju da Beograd treba da bude centar Istočne Evrope. Ako ne i više od toga u finansijskom smislu. Očekivao sam da se to i dešava kroz jačanje banaka, priliva raznih, dolaska raznih drugih finansijskih institucija. Partneri sa kojima sam već imao poslovni odnos i dobre poslovne relacije u Londonu, u GML-u… GML je inače osnovan desetak godina pre nego sam ja otišao za London. Dakle, ubeđivao sam te moje prijatelje potencijalne, sutra i partnere, da oni dođu u Beograd i da odavde radimo posao. I onda je došao Milošević i sve se okrenulo kako se okrenulo, tako da sam ja Miloševića video kao jedno veliko zlo, kao i mnogi drugi ljudi i pokušavao koliko je bilo u meri mojih mogućnosti da nešto uradim s tim u vezi i to je bio osnov za pomaganje Zorana i Demokratske stranke. Kao što sam na sličan način u potpuno istom rezonu pomagao Panića ili ne znam...

ŠUKOVIĆ: Isključivo ideološki, patriotski, nimalo biznisom motivisan čin?

VUK HAMOVIĆ: Pa kakvim je biznisom mogao biti orjentisan čin u to vreme, za vreme, evo za vreme magazin Vreme koje je osnovano? Te moje akcije u Vreme-nu ja sam posle poklonio redakciji, na primer.

ŠUKOVIĆ: Recimo, kao finansijski rizičan potez ulaganja na dug rok?

VUK HAMOVIĆ: ‘Ajde mi samo objasnite, kakav sam to interes mogao da imam? Da uložim pare u osnivanje magazina, koje sam godinu dana kasnije posle poklonio redakciji?

ŠUKOVIĆ: Ne, ne, kažem ulaganje u srpsku opoziciju.

VUK HAMOVIĆ: A govorite o Đinđiću? Pa dobro, možete Vi takav zaključak da imate, Vi ili Vaši gledaoci, ali ja Vam kažem zašto sam to tada radio. I mislim, pominjem nekoliko slučajeva, bilo ih je mnogo više, svi su se svodili na isti imenitelj koje se zvao “režim Slobe Miloševića”. Kad se to razrešilo kako se razrešilo, prestali su svi razlozi da to dalje radim, a da sam dalje radio, da sam kojim slučajem tim putem nastavio, ja mislim da firma ne bi ni prvu godinu preživela, kamoli došla do...

ŠUKOVIĆ: Znači od 2000. od 5.oktobra niste više?

VUK HAMOVIĆ: Da.

ŠUKOVIĆ: Zašto Beba Popović kaže da ste Vi u jednom intervjuu ne tako davnom jedan od omiljenih biznismena Vojislava Koštunice?

VUK HAMOVIĆ: Pa, Beba voli to što priča. Evo, neću da dalje sudim o njemu i mislim ne bih o Bebi ni da pričam. Hoću da kažem ne...

ŠUKOVIĆ: Dovoljno je da kažete da li ste davali pare Koštunici.

VUK HAMOVIĆ: Ne, ne, kako da kažem, izjava koju Beba daje ja ne bih tretirao ozbiljno. Šta god da kaže. A odgovor je da nisam davao Koštunici. Ne samo Koštunici, nego nijednoj politici. Ponavljam još jedanput, firma ne može tako da funkcioniše, nestala bi kad bi to radila. Baška što bi to bilo nemoguće. Kako to raditi u 17 zemalja u kojima radim i kad se te partije menjaju i menjaće se. Neće, ne znam, partije na vlasti u Republici Srpskoj zauvek tu ostati ili u Srbiji.

ŠUKOVIĆ: Da, ali svi svakako dobro znate koliko je velikih biznismena i da budem pošten nigdje nijesam naišao da Vas u takve svrstavaju, koji daju svima favoritima za pobjedu na izborima više, autsajderima manje, ali obezbjeđuju teren za svaki slučaj.

VUK HAMOVIĆ: Čuo sam Tomu Nikolića neki dan, pominje neka imena. Mislim...

ŠUKOVIĆ: Miškovića, koji mu je platio emisiju na B92.

VUK HAMOVIĆ: Verovatno postoji podatak za to. Ako postoji podatak, onda je to tako. Voleo bih da to B92 na primer potvrdi, onda bi svima to bilo nesporno. Ako je to uradio Mišković ili Beko, ko god da je uradio, ja mislim da je to glup potez. Ako me pitate, ne samo mislim na stranu drugo, nego prosto glupo, po mom mišljenju.

ŠUKOVIĆ: Jedan od poteza koji je bio vrlo zanimljiv za ne samo srpsku javnost, nego i za istražne organe koji opet Vas dovodi u vezu, opravdano ili ne, to ćemo čuti od Vas, sa nekim važnim ljudim iz svijeta politike, je bio Vaš ulazak zajedno sa Vojinom Lazarevićem u moskovsku Euroaksiz banku, i sad samo za gledaoce u Crnoj Gori koji sasvim sigurno nijesu obavezni da znaju te detalje, dakle ta banka je navodno imala cilj da u vrijeme sankcija bude korišćena da se preko nje Srbija snabdijeva strujom i naftom. Da li je vaš ulazak u Euroaksiz banku bio patriotski ili biznis čin, ili oboje?

VUK HAMOVIĆ: Pa, nije bio nimalo patriotski, bio je prosto poslovni, za mene poslovni interesantan potez. Znači, uložio sam otkupljujući broj deonica, dve godine kasnije to prodao. Čini mi se da 2004. sam to prodao, ili 2003.

ŠUKOVIĆ: Treće. Tako piše.

VUK HAMOVIĆ: Mislim, verovatno je tačno, morao bih da pogledam papire i uzgred nije bog zna kakva zarada bila, ali je motiv bio čist. Čista procena.

ŠUKOVIĆ: Onda znači, ako nije bogzna kakva zarada, nije tačan podatak od 10 miliona profita koji je prodat tom Grku.

VUK HAMOVIĆ: Ne, na Euroaksiz banci?

ŠUKOVIĆ: A ne, pardon. Sad sam ja pobrkao. Štedionica je nacionalna posrijedi i onaj posao od 10 miliona, a za Euroakciz nije bila neka para.

VUK HAMOVIĆ: Ma, ni blizu.

ŠUKOVIĆ: Da. E, sad da ja pitam ili da Vi nastavite?

VUK HAMOVIĆ: Ne, pretpostavljam što je za Nacionalnu. Pa, Nacionalna je potpuno isti rezon. Ja sam bio ulagač u 5-6 banaka, ne samo u regionu. Ulagao sam, na primer, u banke u Gruziji. Pored ostalog, bio sam suvlasnik, čak većinski vlasnik jedno vreme, jedne relativno male banke, zvala se Trast banka. Sad je to Volks banka, otkupila je Trast banku.

ŠUKOVIĆ: Tu ste bili sa Bekom?

VUK HAMOVIĆ: Tu je bio i Beko jedno vreme, ali kratko vreme.

ŠUKOVIĆ: Čovek koji je rođen u Herceg Novom, to malo ko zna.

VUK HAMOVIĆ: Da završim, znači ja sam u nekoliko banaka bio suvlasnik. Uvek je razlog bila procena profita. Negde sam ostajao kratko kao u Euroaksiz banci, negde dugo kao u Trast banci. Desetak godina sam bio tu, čak sam i povećavao taj svoj procenat dok nije došlo do preko pola. U Nacionalnoj štedionici je to bilo isto 2-3 godine, znači od trenutka kupovine, do trenutka prodaje. I prodajna cena je bila vrlo atraktivna. Znači, veliku zaradu smo ostvarili.

ŠUKOVIĆ: E sad to...

VUK HAMOVIĆ: I platili porez na tu zaradu.

ŠUKOVIĆ: To je korektno, super je to čuti, ali ono što je zanimljivo je da svi nekako povezuju tu priču Euroaksiz banke i Nacionalne štedionice. Božidar Đelić je jednom izjavio da ste Vi i Vojin Lazarević u jednom trenutku imali 55 odsto vlasništva Nacionalne štedionice, a da je jako pomoglo u dobijanju tog većinskog vlasničkog udjela to što je u jednom periodu, a Vi ćete mi pomoći da li ste Vi još uvijek bili tada u Euroaksiz banci, pošto čak ni ja ne mogu da ispratim sve te tragove kako treba i da ih zadržim u glavi, ovako je kao guverner Narodne banke Mlađan Dinkić podigao iznos depozita srpskih u Euroaksiz banci sa 4 i po miliona - 4,6, na čak 58 i da je to početak priče o Vašoj kupovini većinskog dijela akcija u Nacionalnoj štedionici. Da li je to tako?

VUK HAMOVIĆ: Nije. Znači, Euroaksiz banka je osnovana ne znam ni ja tačno kada, negde krajem 80-ih i bila je jedna od banaka koje su poslovale u svetu sličnog tipa, kao Anglojugoslav u Londonu. U Njujorku je bila banka, LHB u Nemačkoj, sve te banke su bile u vlasništvu komercijalnih banaka iz bivše Jugoslavije. Dakle, tako su osnivane, komercijalne banke su osnovale te banke. Kad je počeo rusvaj sa Miloševićem, kad su uvedene sankcije, onda su sve ove banke na Zapadu blokirane. Jedno vreme je Anglojugoslav pod upravom Boška Kostića je vrlo uspešno tokom sankcija funkcionisala kao banka, uz saglasnost Bank of England, nije ništa prikrivala. Ali je to bio izuzetak i to izuzetak koji je ograničen bio prilično. Jedina banka koja je funkcionisala u to vreme je, u smislu da je omogućavala poslovanje jugoslovenske privrede i svojih vlasnika raznih banaka komercijalnih iz bivše Jugoslavije, bila je Veksim banka. Euroaksiz, prvo ime je bilo Veksim. I mislim, ja kad sam ulazio sa suvlasništvom u Euroaksiz banku deset godina kasnije, znači početkom 2001., procenjivao sam da će ta banka da nastavi da radi i da ostvaruje velike profite i da ću ja naravno da zaradim lepe pare. Procena je samo delimično bila tačna, nisam ja izgubio na toj transakciji. Ali se posao počeo prilično da vraća, komercijalne banke koje su bile vlasnici Euroaksiz, bez obzira što im je Euroaksiz pomogao u prethodnih deset godina, počeli su da usmeravaju sredtsva na zapadne banke. Tako su ih i propisi pomalo terali. I smanjivao se obim posla Euroaksiz banke. Što se tiče depozita Narodne banke Jugoslavije u Euroaksiz banci, znači, oko toga je postojao čak zakon koji je prošao kroz Skupštinu, koji je dozvoljavao i predviđao držanje depozita u Euroaksiz banci.

ŠUKOVIĆ: Do 5 posto?

VUK HAMOVIĆ: Tako je. Nikad to ni blizu 5 posto ukupnih deviznih rezervi nije bilo u Euroaksiz banci, ali jeste tačno da je nešto, ne znam 20, 30, 50 miliona, ne znam...

ŠUKOVIĆ: Pominje se 58 na kraju, kao gornja cifra.

VUK HAMOVIĆ: Pa, eto toliko je bilo tamo tih para. I, šta? Razumete, ja ako sam postao suvlasnik Euroaksiz banke, nisam dobio na poklon depozite Narodne banke. I uzgred, EFT koji je jedno vreme poslovao, jednim delom posle preko Euroaksiz banke, nikad od Euroaksiz banke nije kredite uzimao. Pored ostalog, zato što je ona bila ograničena u davanju kredita. A, što se tiče Nacionalne štedionice, jedina veza koju ja nalazim u Euroaksiz banci, kad ste već nju spomenuli, u vezi sa Vojinom je da ja, ako se ja dobro sećam, ali nisam baš 100 posto siguran, čini mi se da je on izvršio kupovinu svojih akcija u Nacionalnoj štedionici tako što je to uradio sa svog računa u Euroaksiz banci. Ne parama Centralne banke, nego je držao račun u Euroaksiz banci. Kao što možda drži račun u CKB-u i sa tog računa izvrši transakciju. Za razliku od mene, koji sam držao pare u drugoj banci.

ŠUKOVIĆ: Imate li veze sa CKB u Crnoj Gori, kad ste je već pomenuli?

VUK HAMOVIĆ: Radim, prilično mi radimo sa CKB-om i izvanredno nam je iskustvo.

ŠUKOVIĆ: E, sad da se vratimo. Da li je prvo, niste mi odgovorili da li je tačno to što je Đelić nekoliko puta izjavio da ste Vi i Vojin bili, Vojin Lazarević, da završimo do kraja zvaničnu formulaciju, vlasnici 54 zarez nešto, recimo 55 posto?

VUK HAMOVIĆ: Pa, jednostavno nije tačno. Kako da kažem, ja za Đelića ne želim da kažem ono što sam...

ŠUKOVIĆ: Što ste rekli za Bebu?

VUK HAMOVIĆ: Insinuirao oko Bebe. Đelić je političar koji kaže to što mu odgovara u datom trenutku. To jednostavno nije tačno.

ŠUKOVIĆ: A koliko ste imali?

VUK HAMOVIĆ: Koliko sam imao šta?

ŠUKOVIĆ: Ako ne 55, koliko ste imali u nekom trenutku, najviše vlasništva u Štedionici, zajedno sa Vojinom ili sami?

VUK HAMOVIĆ: Ne, ne, ja govorim pre svega o ovom delu, sad se i ne sećam tačno procenta. Mi jesmo kontrolisali direktno, indirektno, kroz svoju firmu ili kroz prijateljske firme, dakle u maloj grupi ljudi mi u jednom trenutku jesmo kontrolisali Nacionalnu štedionicu. Nisam taj deo osporio oko Đelića, nego onaj deo da smo to uradili nekako, mutljajući nešto. Znači Nacionalnu štedionicu je u svoje vreme, još je Đinđić bio živ, napravila država državnim parama i bila je 100 posto vlasnik te Nacionalne štedionice. Sa relativno malo para je to napravila i vrlo brzo je sama udarila u sopstvene propise. Kad je Dinkić počeo da uvodi red u bankarski sistem, koji je uzgred budi rečeno izvanredno obavio, uveo je u red bankarski sistem i to što je izgledalo strašno ukidanje, ne znam Beogradske banke, Jugobanke, kad se gleda kroz istoriju to se mora priznati kao, ja mislim, pozitivan rezultat. Elem, jedan od elemenata koji je počela Centralna banka tada da forsira, a uz punu podršku Vlade je da se diže kapital, da se diže minimum kapitala koje banke moraju da imaju, i Nacionalna štedionica je bila u problemu: ili da se likvidira ili da izvrši dokapitalizaciju. I ona je jednostavno raspisala emisiju u dva ili tri navrata, raspisala je emisiju koju je mogao bilo ko da kupi, otvorenu javnu emisiju, kao oni tenderi koje pominjemo, objavljenu u novinama, oko toga su članci pisani. I kupili su oni koji su kupili. Dakle, nikome nije uskraćeno pravo da kupi. Ko god je želeo da kupi, kupio je tada te deonice, je l’?

ŠUKOVIĆ: E, sad Vi kažete da je svako mogao da kupi.

VUK HAMOVIĆ: Tako je.

ŠUKOVIĆ: I da postane vlasnik Nacionalne štedionice. Verica Barać, predsjednica Savjeta za borbu protiv korupcije tvrdi da nije, da je to bukvalno bio privatni aranžman bez ikakve i minimalne doze transparentnosti Mlađana Dinkića sa nekim ljudima, konkretno dakle sa Vama i Lazarevićem.

VUK HAMOVIĆ: Mislim da Savet za korupciju, tako se čini mi se zove to telo, treba da postoji i taj Savet za korupciju treba da gleda tu vrstu stvari. Ali, Savet za korupciju ne sme i ne treba da radi posao za koji nije stručan, jer onda upada u zamku da nenamerno govori neistine. Ja mislim da Verica Barać nije rekla nenamerno neistinu, kao što ponekad političari namerno kažu neistinu. Recimo, mislim da je Đelić sasvim namerno ponešto govorio što je neistina, jer mu je to politički odgovaralo. Kod Verice Barać moj je utisak da ona žena veruje u to što priča, ali jednostavno to nije tačno. Ona nije gledala dokumentaciju. Ona se nije upoznala sa tim, ponavljam još jedanput, sve to može sad da se unazad proveri. Dakle, emisija se objavi, po zakonu mora da traje dva meseca, koliko li već ono beše, mora u određenim novinama da se objavi velikim slovima, pišu se članci o tome, dakle, da li je to tako bilo urađeno ili nekako drugačije se lako može unazad pogledati.

ŠUKOVIĆ: Inače, Nacionalnu štedionicu su u tom periodu smatrali za pravu poslasticu, jer je ona trebalo da se bavi 4 i po milijarde stare devizne štednje obveznica i svi su se čudili kako taj posao nije dobila neka državna banka.

VUK HAMOVIĆ: Čudili su se unazad. U vreme kad je osnovana Nacionalna štedionica bio je problem kako isplatiti staru deviznu štednju, a da se ne uzima provizija građanima koji to treba da dobiju i da država to ne dotira. Znači, kako stimulisati banke da banke isplate staru deviznu štednju štedišama stare devizne štednje, bez ikakvog umanjenja. Jer, banke su rekle: “Mi treba za nešto da radimo”, je l’, a država nema prostora da to finansira. I država je naturila taj posao Nacionalnoj štedionici i posle ga je davala i drugim bankama, kad su druge banke videle šta je Nacionalna štedionica uradila. A šta je Nacionalna štedionica uradila? Ona je jednostavno prepoznala potencijal, a to je da će ako prikupi veći broj paketa, dakle, ponudila je jednostavno građanima da ih isplati u gotovini, za obveznice koje dolaze i za to da ih isplati u gotovini onoliko koliko je država propisala da ih treba isplatiti. Onda je ceo paket, dakle ne pojedinačne iznose od sto hiljada, petsto, ili milion, nego pakete od nekoliko miliona prodavala zapadnim bankama koje su nalazile interes da investiraju u to. I na toj margini koje je dobijala kod zapadnih banka pravila je zarade. Kad su videle druge komercijalne banke, kao na primer Delta i druge, onda su tražile, rekle: “Čekaj, zašto je to Nacionalna dobila?”. Ali, ponavljam još jedanput, to je Nacionalna morala da uzme, jer je država rekla: “Zato smo je i osnovali.”. To je bila samo veština tadašnjeg rukovodstva da prepozna ovu transakciju kao potencijal.

ŠUKOVIĆ: I još samo jedno pitanje iz ovog seta, a ako me pamćenje ne vara, 27. marta 2004.Vi ste svjedočili pred Anketnim odborom za koji se svi slažu u Skupštini Srbije da se bio pretvorio u jedan teški medijski cirkus, a u stolici islednika bio je niko drugi nego i sad vrlo medijski prisutan Aleksandar Vučić. Kako ste se osjećali tom prilikom, na što je to ličilo?

VUK HAMOVIĆ: Na pozorište. Lepo kažete - na pozorište, i to pozorište gde se neminovno stvorila situacija da se moje kolege i ja vidimo u kriminogenom svetlu. To je do te mere postalo degutantno da se Vučić posle pozivao, kako da kažem, mi smo služili kao talon. “Evo, ovi imaju veze sa Vukom Hamovićem, mora da su lopovi, jer sam ja već dokazao da je Vuk lopov.” A inače, kad sam ga tužio, hteo da se pred sudom razjasnim, on se pozvao na poslanički imunitet. Šta bi sa onim knjigama koje je obećavao da će napisati, dokumentacijom koju on ima, najavljivao je da će napisati knjige? Gde su te knjige, gde je ta dokumentacija? Na bazi čega je on to govorio? Gde je odgovornost za javno izgovorenu reč? Je li me optužio da sam lopov? Pa, ako sam lopov, ja treba da idem u zatvor, ako nisam lopov, evo, ne mora da ide u zatvor, ali treba da se izvini.

ŠUKOVIĆ: I kako sad da ovaj, čovjek mi je dodao pitanje, jednu ocjenu koju sam pročitao u jednom komentaru nedeljnika Vreme, dakle nedeljnika koji bi trebalo da ima ovako pojačan respekt prema Vama, u kojem, nisam siguran da ću citirati, ali suština će biti tu, kaže, ali Vuk Hamović je hladan tip koji vrlo lagano podnosi sve te teške medijske optužbe na njegov račun. Po ovome što ste sad rekli, nisam siguran da Vas to baš nije dodirivalo, moguće je da ste to uspješno skrivali.

VUK HAMOVIĆ: Šta sam mogao da radim, naravno da me je dodirivalo. Kome je drago da bude proglašen lopovom i da to tako ostane? Kad se ponovi hiljadu puta neistina, a Vučić je ponovio više nego hiljadu puta i novine ga u tome pomagale. Pa, evo pogledajte. Evo, opet povod našeg razgovora. Pre deset dana u svim novinama crnogorskim je bila informacija vezana za učešće EPCG-a na bosanskom tenderu. I novinari su se pitali da li će EPCG dobiti, neće dobiti saglasnost, otprilike tamo će milione uštedeti. I sve je to bilo na kraju praćeno jednom konstatacijom “Elektroprivreda godinama uvozi struju preko Vuka Hamovića i silne pare plaća posredniku”, iz čega proizilazi zaključak da sam ja tu nešto nekoga platio ili nekako ubedio da Elektroprivreda ne dobije tu saglasnost da učestvuje na bosanskom tenderu. I onda na kraju Elektroprivreda ne dobije saglasnost i ‘ajte Vi sad objasnite šta da kažem uopšte?

ŠUKOVIĆ: Tu vas je negdje spasio ATEL, koji je dobio najveći dio.

VUK HAMOVIĆ: A zamislite da smo mi dobili, kao što smo hteli da dobijemo? To je ona situacija u kojoj vam neko kaže: “Vaš brat je lopov”, a ti kažeš: “Čekaj, nemam brata!”. Ne, ne, ne, da mi raspravljamo o tome da li je on lopov i odjednom si u nekoj negativnoj konotaciji, raspravljaš o nečem što je veštački napravljeno.

ŠUKOVIĆ: I nema mnogo ljudi iz branše koji će reći da Vi sumnjivo poslujete. Jedna izjava na koju sam ipak naišao je, otprilike, sugeriše da se Vaš posao svodi na, reći ću čelnik Nadzornog odbora hrvatske Elektroprivrede, mislim da se zove Željko Tomšić ili tako nekako, rekao je, dakle: “EFT ništa ne radi drugo nego kupi struju po 50 centi negdje na zapadu, prodaje je po 70 na istoku i to otprilike uspije da uradi zahvaljujući dobrim vezama i to vam je to, nikakva filozofija, tako se ostvaruje super profit.”.

VUK HAMOVIĆ: Ja bih tog gospodina pitao zašto je on to dozvolio? Kao član Upravnog odbora zašto je dozvolio da godinama mi budemo glavni snabdevači HEP-a? Hrvatska uvozi energiju kao Crna Gora i godinama smo mi tamo glavni snabdevači. Ako smo to uspevali tako što smo podmićivali nekoga, onda je njegova obaveza da to kaže. Zašto smo mi najveći partneri HEP-a je moje pitanje za gospodina Tomšića. Ako je on to rekao.

ŠUKOVIĆ: Dakle, pisalo je u štampi, nisam naišao na demanti, to nije bitno, bitnije je za one koji nas sad gledaju, da li će se ostvariti Vaša prognoza o rastu cijene struje u narednih pet godina? To bi bilo dobro da pogriješite.

VUK HAMOVIĆ: Nažalost, naše analize govore da će možda biti kratkoročno nekih oscilacija, ali trend nažalost gura u pravcu povećanja cene. Ne samo u regionu, nego i u Evropi. Znate, nuklearke se više ne grade u mnogim zemljama, Italija ih je zabranila Ustavom, čak je prestajao tehnološki razvoj nuklearki. Jednostavno, da bi se nove nuklearke pravile potrebno je barem deset godina pripreme. Termoelektrane imaju problem sa zagađivanjem atmosfere, velike hidroelektrane svoje probleme, kao na primer Buk-Bijela…Vetar je lepo reći, ali taj izvor pokriva maksimum 5 posto ili tako nešto od ukupne potrošnje. Pored toga, uvek uz vetrogeneratore u rezervi mora da bude drugih izvora. U slučaju da vetra nema, neko mora da pokrije tu proizvodnju.

ŠUKOVIĆ: Ili da jednu jedinu koja je bila u Crnoj Gori vjetrenjača pogodi grom.

VUK HAMOVIĆ: Tako da tu, nažalost, svi parametri, svi pokazatelji govore da će cena dugoročno ići na gore. Ponavljam, može da bude povremenih oscilacija. I naravno da izgradanja novih objekata šta god da je, termoelektrana u Stanarima koju mi gradimo ili Buk-Bijela ili šta god, pomaže. Ta dodatna energija je dodatna ponuda i gura cenu na dole, ali rast potrošnje ide mnogo brže.

ŠUKOVIĆ: Mnogo mi je bitnije šta vaše stručno mišljenje o nekim dilemama koje su prisutne u Crnoj Gori i jedna od njih je skoro političku krizu u vladajućoj koaliciji izazvala, ali oni uvijek nađu način da to ispeglaju. Prodavati ili ne izvore energije koji su još uvijek u državnom vlasništvu? Šta bi vi uradili da ste na mjestu?

VUK HAMOVIĆ: Uh, komplikovano pitanje! Zaista komplikovano pitanje. Tehnički, tu ima hiljadu problema i sa Rudnikom i sa Termoelektranom. Sigurno prodavati, pitanje je kad i u kakvom stanju, je l’. Ja recimo mislim da ideja koja nažalost nije, po mom mišljenju, nažalost nije prošla u Crnoj Gori, opet zbog politike, je ideja da se KAP poveže sa Termoelektranom ili barem delom Termoelektrane. Jer, sa ovim cenama, na stranu što će se cene povećavati, nego sa ovim sadašnjim cenama, KAP će se udaviti. Prosto ne može aluminijum sa tim cenama da se pravi. Na Islandu se struja ne može lako transportovati, pa je energija 10 puta jeftinija. U strukturi cene aluminijuma, struja predstavlja 40 posto. Znači, ne može aluminijum iz Podgorice da konkuriše islandskom aluminijumu ili tamo ne znam ruskom u Sibiru, gde je cena struje takođe 10 puta jeftinija. Uzgred, to važi i za mostarski aluminijum, važi, evo u Sloveniji je ove godine sada pola kapaciteta zaustavljeno. Jedno od rešenja za KAP, ili barem privremeno rešenje, je bila ova ideja da se poveže sa proizvodnjom energije. Iako iskreno govoreći, ako bi zamislio da sam ja vlasnik KAP-a i vlasnik generatora struje, je l’, ja bih sebi rekao: ”Pa čekaj, zašto da to pretačem u aluminijum kad mogu da prodam struju kao struju?”. Aluminijum da zaustavim. Znači, obrni-okreni, ja ne vidim dugoročnu perspektivu proizvodnje aluminijuma u Jugoistčnoj Evropi. Ne govorim samo o Podgorici.

ŠUKOVIĆ: Vrlo zanimljivo. Stav će opozicija ili makar jedna opoziciona partija, mislim vrlo iskoristiti u svoje svrhe. Što se tiče gradnje novih izvora energije, za koji model mislite da je najbolji, superioran? Podizati kredite, pa da država to odradi ili javno privatno partnerstvo dati nekom privatniku kao koncesiju, nešto četvrto, ako postoji?

VUK HAMOVIĆ: Ja mislim da država ne treba više ništa da gradi sama. Naprotiv, treba da teži ka tome jednog dana da i to što danas drži u vlasništvu pređe u privatno vlasništvo. Pri tome, ne treba sa tim brzati, prodati da bude osnovni kriterijum što brže, treba upakovati, prepakovati. Neki modeli, na primer kao što je recimo Republika Srpska sa ČEZ-om oko Gacka dogovorila, imaju smisla. A to je da se ponudi to što imaš, da dovedeš stranca koji će tu napraviti joint venture između toga što ti imaš i njegovih para. Ovo rehabilitovati i novi pogon napraviti. Uzgred, u Gacku čujem da imaju puno problema, nadam se da će ih razrešiti tako da ovo govorim i ne znam tačno, ali je prosto kao osnovna ideja meni to jedan od mogućih pristupa. Pa onda, ako zamislite da je to sve profunkcionisalo, da je to rehabilitovano, da je podignut kapacitet, onda ono državno vlasništvo koje je sad 50 odsto od nečeg novog će vredeti višestruko više nego ovo celo danas. I onda da se prodaje, je l', ovakav nekakav model. Ali dugoročno, sve treba da završi u privatnim rukama prosto zato što će efikasnije funkcionisati. I građani koji kupuju struju uvek će je kupovati, neće je dobijati na poklon. Imaće jeftiniju struju.

ŠUKOVIĆ: Da li su tačne informacije koje su do mene doprle, da se neke kompanije u Crnoj Gori spremaju da uđu u posao trgovine strujom, da vam budu konkurenti, EFT-u?

VUK HAMOVIĆ: Pa, verovatno. Ne bi me iznenadilo, iako ne očekujem veliku konkurenciju iz kompanija u Crnoj Gori. Pre će biti da će firme koje su nam konkrurenti u regionu napraviti firme u Crnoj Gori, da bi i tu poslovale. I to, uzgred budi rečeno, pomalo i propisi guraju u tom pravcu, ne samo u Crnoj Gori, nego u svim zemljama. Da se registruju firme unutar tih zemalja da bi se tu ostvarivali prihodi i plaćali porezi.

ŠUKOVIĆ: Imate li Vi firmu već u Crnoj Gori?

VUK HAMOVIĆ: Da.

ŠUKOVIĆ: Zove se?

VUK HAMOVIĆ: EFT, naravno. Mala firma, pošto mi uglavnom prodajemo na granici, KAP-u i Elektroprivredi. Ali, zbog budućnosti koja dolazi smo nedavno tu registrovani.

ŠUKOVIĆ: A planirate li jačanje te firme u Crnoj Gori, odnosno jačanje biznisa u Crnoj Gori?

VUK HAMOVIĆ: Da. Mi smo biznis organizovali tako u svim zemljama u kojima radimo imamo male firme, ali smo to sve organizovali kao jednu mrežu vezanu za glavni centa gde imamo, kako da kažem, profit i gde preuzimamo rizik. Znači, svaka od ovih firmi ne može da bude...

ŠUKOVIĆ: Taj centar više nije u Londonu, nego u Sent Galenu u Švajcarskoj?

VUK HAMOVIĆ: Dakle, recimo firma u Rumuniji ne može da bude u gubitku. Koliki god da je rizik posla koji radiš, koliko god izgubila, Švajcarska će to pokriti. Ali, s druge strane, i sav profit se seli u Švajcarsku. I to je naravno, model koji je dogovoren sa poreskim organima tih zemalja i kao rezultat toga glavni profit, dakle sve te firme imaju neke rezultate, ali glavni profit nam je u Švajcarskoj.

ŠUKOVIĆ: Evo za kraj, dakle zaista je intervju probio malo šemu, malo više, ali nije prvi put, za kraj jedno nisko-naponsko pitanje. Oni koji Vas dobro poznaju kažu da ne patite za statusnim simbolima novih krupnih, pogotovo najviših biznismena na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, vas je vrlo često moguće vidjeti samog, bez snažnih momaka opasnog izgleda iza vas, bez nekih luksuznih automobila itd. Je li to, leži li objašnjenje tog manira u nekoj porodičnoj tradiciji? Vjerovatno većina naših gledalaca zna da je Vaš otac bio partizan, komunista, načelnik Generalštaba, narodni heroj itd., pa postoji još uvijek nekakav odijum prema tim kapitalističkim stajlinzima i statusnim simbolima. Ili prosto takav ste čovjek i šta je - tu je?

VUK HAMOVIĆ: Pa, nema tu nekakvog velikog odgovora. Naravno, svako ima vaspitanje koje je poneo iz porodice, iz školovanja, društva u kojem se kreće. To što ja nisam u nekom skupom autu nije zato što nemam pare da kupim skupi auto, pa ni zato što bi mi nešto mnogo smetalo...

ŠUKOVIĆ: Pa pitam Vas zato što svi znamo da imate para.

VUK HAMOVIĆ: Ja volim da hodam. Ovo oko ljudi koji bi neko obezbeđenje pravili, nemam osećaj da je to potrebno, nemam osećaj da je potrebno mnogima koji imaju obezbeđenje, a kamoli onom... Mislim, ja volim da se družim s onima s kojim volim da se družim, a ne sa ljudima koji su mi nametnuti. ‘Ajde ovako, ako bih ja procenio da imam problem sa bezbednošću, verovatno ne bih to rešavao kroz obezbeđenje u smislu nekih telohranitelja, nego bih otišao da živim negde drugo. Mislim, to Vam je otprilike odgovor. Ali, ja potpuno razumem ljude koji vole velika kola i velike brodove...

ŠUKOVIĆ: To otprilike kao što kažu da i u poslu makar u ovom regionu ne insistirate na bankarskim garancijama.

VUK HAMOVIĆ: Kako kad.

ŠUKOVIĆ: Veliko vam hvala što ste bili gost u Živoj istini.

VUK HAMOVIĆ: Hvala Vama.

ŠUKOVIĆ: Poštovani gledaoci, vama hvala na pažnji, prijatno veče. Vidimo se narednog petka u 8 sati i 45 minuta ili zvanično u 20 i 45. Laku noć.


List (Hrvatska) 27.10.2009. ''Cijena struje će rasti'', Bojana Mrvoš Pavić

Vuka Hamovića vlasnika i prvog čovjeka srbijanskog EFT-a, tvrtke Energy Financing Team sa sjedištem u Londonu, mediji često nazivaju ''kraljem struje na Balkanu''. Riječ je o jednom od najbogatijih ljudi u regiji, čija tvrtka prodaje struju u 19 europskih zemalja, opskrbljujući sve državne elektroprivrede, pa tako i HEP, kao i veliku industriju srednje i jugoistočne Europe.Hamovićev EFT samo je lani zabiljezio prihod od 975 milijuna eura, odnosno čistu dobit od 22 milijuna. No, hrvatskoj je javnosti postao poznatiji tek nakon napisa o tome da je HEP-u, koji općenito uvozi oko 20 posto struje potrebne Hrvatskoj, u lipnju prosle godine prodavao struju po cijeni od 83€ za megavatsat, da bi se cijena struje na trzistu nekoliko meseci kasnije prepolovila. Hamović , koji rijetko pristaje na intervjue, ovaj je put odlučio napraviti iznimku i pojasniti da je EFT ispao kolateralnom žrtvom samo zato jer posluje sa HEP-om, koji se prozivalo. A nije, kaže, pogriješio niti HEP.
Posao kojim se bavimo često je obavijen velom tajne jer trgovanje strujom nije trgovanje jabukama na tržnici. Iz tog proizlaze brojni nesporazumi. U Hrvatskim se novinama u zadnjih nekoliko mjeseci pojavio odredjeni broj članaka koji nisu bili izravno vezani uz nas, ali nas se spominjalo kao tvrtku koja godinama posluje s HEP-om. Cijena od 83 eura po MWh bila je opravdana jer je to u tom trenutku bila cijena na tržištu. Struja se mora kupovati unaprijed, za barem 80 posto planirane potrošnje, a ostatak se onda kupuje mjesečno ili tjedno. Mi smo HEP-u u danom trenutku na natječaju za kupovinu struje ponudili bolju cijenu od ostalih i dobili posao. Da nije bilo nas, ugovarao bi netko drugi. Desetak je firmi koje se bave ovim poslom i na natječajima svi nudimo onu cijenu koja u tom trenutku vlada na tržištu, kaže Hamović.

Dakle HEP nije pretplatio struju i morao je unaprijed kupiti gotovo svu količinu potrebnu za 2009. godinu?

-Tako je. Činjenica jest da se nekoliko mjeseci kasnije cijena struje prepolovila pa se u javnosti postavilo pitanje nije li HEP s kupovinom mogao pričekati. Sve se elektroprivrede pitaju da je najpametnije kupovati struju  da ne bi u pitanje dovele sigurnost opskrbe. Izabiru najlogičnije rješenje –veći dio struje potreban za godinu koja slijedi, obično oko 80 posto, kupuju unaprijed po cijeni koja u tom trenutku vrijedi na tržištu, a ostatak mjesečno ili tjedno.Nitko , pa tako ni HEP,  nije mogao predvideti što će se događati kroz nekoliko mjeseci, a struja se kupiti morala. HEP je od nas 2007. godine struju kupovao za 45 eura po megavatsatu, što je tada bilo jeftinije od struje isporučivane Albaniji,  koja je kupovala karatkoročnim ugovorima i zbog toga prošla skuplje, HEP je, s druge strane, s nama i ove godine ugovorio kupovinu struje koja će Hrvatskoj trebati 2010.godine, i to za cijenu sličnu onoj iz 2007.godine.

-Zbog čega , umjesto što to sada činite Vi, nitko iz HEP-a nije hrvatskoj javnosti objasnio kako se trguje strujom? Ovako ispada da vi branite HEP.

-Mi smo samo postali usputnom žrtvom  u neutemeljenoj priči i zato pojašnjenja. Zašto , pak, HEP nije objasnio stvar, ne znam.

-Iako nas u Hrvatskoj uvjeravaju da drastičnijih poskupljenja struje za krajnje potrošače neće biti, ono je u čitavoj regiji neizbježno budući da je cijena koju plaćamo socijalna, a ne tržišna, time i dugoročno neodrživa. Kada mozemo očekivati poskupljenje i koliko?

-Ne volim odgovarati na takva pitanja jer onda donosim loše vijesti.

-Ali netko nam jednom mora priopćiti i tu, lošu vijest?

-Dobro, onda imam lošu i dobru vijest. Loša je vijestda je cijena struje u cijeloj regiji ispod tržišne cijene i morat će ići naviše. Svi političari u regiji pokušavaju tu cijenu učiniti što nižom da bi kupili socijalni mir, odnosno glasove na sljedećim izborima.

-Loša je, dakle, vijest- to što će cijene morati rasti, a dobra je vijest u tome što će, dugoročno gledano, tržište krajnem potrošaču ipak donijeti korist.
Taj potrošač više neće morati plaćati ničiji monopol jer će tržište i u praksi biti liberalizirano, a država će moći uvek regulirati cijenu kao što to čini u bankarstvu ne dopuštajući bankama bilo koju kamatu. To je nešto sasvim drugačijeod vođenja populističke politike kroz cijenu struje.

-Što je posljedica takve politike, guranja tržišne cijene ''pod tepih''?

-To što se u cijeloj regiji unatrag 20, pa čak i 30 godina nije izgradio ni jedan novi objekt za proizvodnju električne energije. Ako elektroprivreda ne naplati struju onoliko koliko ona na tržištu košta, to znači da biva sve siromašnija i isrpljenija. To se vec oseća kod HEP-a, no još uvijek ne tako drastično kao kod Elektroprivrede Srbije. U Hrvatskoj se ponešto  još i gradi, primjerice, termoelektrana kod Zagreba, makar kasni, no u Srbiji se ništa nije izgradilo 30 godina niti hoće tako skoro budući da je naša Elektroprivreda Srbije najveći gubitaš u državi.

-Planirate li investirati u Hrvatsku?

-Mi u cijelom regiji prepoznajemo potencijale, pa tako i u Hrvatskoj. Pratimo donošenje vaše energetske strategije , što znači da čekamo prepoznavanje konkretne investicije. Kad se to dogodi, iskazat ćemo interes za projekte sami ili, što je vjerojatnije, s partnerima iz inozemstva. Kad strategija krene u primjenu, konkretni će projekti biti prepoznati pa će HEP moći s nekim partnerom, bilo da je to EFT ili netko drugi, projekte dalje razvijati.

-Imate li interesa u budućnosti sudjelovati u privatizaciji HEP-a?

-Moj odgovor na svako pitanje koje se tiče potencijalnih ulaganja načelno je pozitivan. Konkretan, naime, moze postati tek onda kad i situacija postane takvom.

-Budući da vi prodajete struju, odgovara Vam činjenica da i Hrvatska uvozi 20 do čak 30 posto struje, no svejedno, nije li apsurdan tolik uvoz uz sve potencijale koje imamo?

-Ja drugog rješenja, osim uvoza , ne vidim. Hrvatska proizvodi onoliko koliko sa svojim kapacitetima može proizvoditi, a ostatak mora uvoziti. Pitanje je zbog čega agresivnije ne gradi nove proizvodne objekte. No, na kraju, ja ne vidim niti razlog zbog kojeg bi struja koju troše hrvatski potrošači morala biti hrvatska. Što nedostaje brazilskoj kavi, pa tako i, primjerice, njemačkoj struji, posebno ako je jeftinija?Potrošaču je potpuno svejedno plaća li struju državnoj firmi, EFT-u ili nekom tećem kad platiti mora.

Uspješnost i smelost

-Jeste li, kako Vas se naziva, „kralj struje na Balkanu“?

-Mi ovde jesmo najveći u poslu jer pokrivamo malo više od polovice tržišta. To nam nitko ne poklanja, već smo jednostavno najuspešniji na natječajima. Pobjeđujemo češće nego ostali zato što smo malo smjeliji i hrabriji od njih.

Partnerstvo u novim investicijama

Puno se govori o gradnji nuklearke, koju HEP sigurno ne bi mogao sam izgraditi niti bi Hrvatska mogla takav projekt prepustiti, bez vlastitog udjela, nekom drugom. Upravo su to rješenja za zemlje u regiji-ne privatizacija cijelih elektroprivreda, već partnerstva u novim investicijama.

 


Dani (BiH), 23.02.2006. Senad Pećanin, “Elektroenergetski sektor je najveća privredna šansa BiH “

Sin proslavljenog partizanskog generala Rada Hamovića, jedan od prvoboraca otpora Miloševićevom režimu, početkom ove decenije postao je najveći trgovac električnom energijom u regionu, sa prometom većim od milijardu i po eura. No, nakon kupovine rudnika lignita Stanari kod Doboja, vlasnik kompanije sa sjedištem u Londonu - Energy Financing Teama, planira ogromne investicije u bh. elektroenergetski sektor - samo u termoelektranu Doboj preko 300 miliona eura. Iako posluje na tržištima 17 evropskih zemalja, sumnje u zakonitost njegovog poslovanja za sada su javno iznijeli samo Šešeljevi radikali, te tužitelj Državnog tužiteljstva u Sarajevu. U jednom od rijetkih intervjua koje je dao, Vuk Hamović za naš magazin govori kako je postao milioner, otkuda u biznisu sa strujom, o investicijama u BiH, potencijalu elektroenergetskog sektora u našoj zemlji...

DANI: Kad ste pokrenuli privatni biznis?

HAMOVIĆ: Privatnim poslom sam počeo da se bavim krajem 80-ih godina. Pre toga sam dvadesetak godina radio u Energoprojektu. Mnogi su mislili da grešim što napuštam tako dobar posao. Po odlasku iz Energoprojekta prvo sam radio u jednoj maloj stranoj firmi koja se zvala MIC, a zatim sam sa partnerom iz Izraela formirao svoju prvu firmu koja se zvala Milnah. Ime je nastalo kao skraćenica imena naše dece, mog sina Miloša i njegove dece Name i Hagaja. Milnah nije trajao dugo, otprilike godinu dana. Kod nas se u jednom trenutku zaposlio Zoran Drakulić, koji je danas poznat poslovan čovek. Zoran i ja smo imali dobru poslovnu sinergiju, pa smo odlučili sami da osnujemo svoju firmu koju smo nazvali Eastpoint na Kipru, to jest Yupoint ovde, a koja i danas postoji. Eastpoint je odlično poslovao, ali smo Zoran i ja ubrzo počeli da imamo različite ideje o tome kako bi naša firma trebala da se razvija. Razišli smo se prijateljski, on je krenuo svojim vodama, zadržao firmu i usmerio se na trgovinu, a ja sam se fokusirao na bankarstvo i finansije. Poslednjih šest godina moja aktivnost je usmerena na energetiku.

DANI: Sjećate li se kako ste napravili svoj prvi posao? Možete li reći kako ste zaradili prvi milion?

HAMOVIĆ: U vreme kada sam radio u Energoprojektu, lepo sam zarađivao. Mogao sam da idem na godišnje odmore bez problema, imao sam ugodan život, ali nisam imao neku veliku ušteđevinu. To je bio jedan od razloga zašto sam morao da tražim zaposlenje u MIC-u kada sam otišao iz Energoprojekta. Mislim da mi je tadašnja plata bila oko 5.000 dolara, što je u to vreme bilo puno para. Većina plate mi je ostajala, jer tada, kao i sada, nisam puno trošio. Ta ušteđevina je bila moj početni kapital. Sebi sam dao rok od godinu dana da uspem u privatnom poslu. Računao sam ako mi to ne pođe za rukom, da će me uvek neko zaposliti, barem za nekog referenta. U tom smislu moja odluka da idem iz Energoprojekta nije bila životno rizična. Milioni nisu došli lako, uloženo je puno truda i napora. To je bila akumulacija različitih aktivnosti i naravno sreće. Konkretno, prvi veliki novac sam zaradio trgovinom starih dugova bivšeg Sovjetskog saveza koje sam plasirao na zapadna tržišta.

DANI: Danas ste u javnosti, kada je biznis u pitanju, najpoznatiji po trgovini strujom. Kad ste počeli da trgujete strujom i otkud uopšte to?

HAMOVIĆ: Moja poslovna pozadina je u finansijama i bankarstvu. U Beogradu sam diplomirao na ekonomskom fakultetu, a moje kasnije postdiplomske studije su bile usmerene ka finansijama. Njima se bavim otkada sam počeo da radim. Tokom 90-ih godina u Londonu sam radio u jednoj investicionoj banci, u kojoj sam kasnije postao partner. Moji partneri i ja smo se prevashodno bavili strukturiranjem različitih međunarodnih finansijskih transakcija kojima je u pozadini, po pravilu, uvek bila neka roba. Krajem 90-ih jedna od tih transakcija je bila vezana i za trgovinu električnom energijom. Konkretno, tu se radilo o razrešavanju problema potraživanja i dugovanja između Elektroprivrede Republike Srpske (EP RS) i Elektroprivrede Crne Gore (EP CG). Naime, Republika Srpska je godinama isporučivala električnu energiju Crnoj Gori i Srbiji, ali ju je jako teško naplaćivala zbog čega je imala ozbiljne probleme sa svojim snabdevačima i poveriocima. Mi smo struktuirali transakciju u kojoj smo beskamatno pozajmili pare Crnoj Gori za izmirenje dugova prema Republici Srpskoj. Na prvi pogled to nije izgledalo kao profitabilan posao, ali je koncept ustvari imao jasan komercijalni rezon. Mi smo novac pozajmili EP CG-u uz uslov da bude iskorišćen za namirivanje dugova prema Republici Srpskoj, za već isporučenu električnu energiju. U isto vreme uslovili smo Elektroprivredi Republike Srpske da taj novac iskoristi za izmirenje obaveza prema njihovim poveriocima i snabdevačima. Kad smo postigli načelnu saglasnost, onda smo otišli kod tih snabdevača i poverioca. To su po pravilu bile privatne firme koje su uglavnom radile na otkrivkama ugljenokopa. Većina je bila u ozbiljnim problemima i smatrala je da im EP RS-a neće izmiriti obaveze u dogledno vreme. Njima smo ponudili da im u ovakvom aranžmanu isplatimo keš, što je tada za njih bilo veoma atraktivno imajući u vidu ogromnu nelikvidnost u privredi. Ključ cele priče i naš komercijalni interes je bio u diskontu od 30 posto, koji smo im mi uslovili. Crna Gora nam je taj dug naknadno vratila, između ostalog i zahvaljujući stranim donacijama. Ta transakcija je imala odličan komercijalni smisao za sve strane: EP CG-a je izmirio dugovanja i obezbedio nove isporuke struje, EP RS-a je dobio priliku da nastavi proizvodnju i da izmiri dugovanja prema svojim snabdevačima, mnogi od njih su izbegli bankrot, a mi smo zaradili pomenuti diskont. Za nas je ova transakcija bila značajna jer nam je ukazala da je situacija između ostalih elektroprivreda u regionu bila slična i da je postojao potencijal za jedno potpuno novo tržište. Ako se vratimo par godina unazad, imali smo situaciju u kojoj je u Jugoslaviji postojao jedan monopol nad energetikom. Jugoslovenska elektroprivreda je imala monopol nad proizvodnjom i distribucijom. Sovjetska elektroprivreda je naravno držala monopol u okviru Sovjetskog saveza, ali je taj monopol obuhvatao i Rumuniju, Bugarsku, Grčku i istočnu Nemačku. Sva trgovina u regionu se obavljala na osnovu međudržavnih dogovora o izvozu ili uvozu električne energije. Tokom rada na ovim transakcijama uvideli smo da odjednom imamo sasvim novu situaciju: umesto jednog monopola stare Jugoslavije, sada je bilo devet. Samo u Bosni imamo tri, u SCG-u isto tri: Srbiju, Kosovo, Crnu Goru. Rumunija i Bugarska su se i politički i tehnički odvojile od bivšeg Sovjetskog saveza i vezale na evropsku mrežu. U celoj jugoistočnoj Evropi, što se tiče proizvodnje i potražnje struje, dobili smo jednu situaciju koja bi se analogno mogla ilustrovati kao tigrova koža. Određene zemlje imaju viškove, kao na primer BiH, Rumunija i Bugarska. S druge strane, većina zemalja u regionu ima manjkove. Celi region proizvede nešto manje struje nego što potroši. Mnogo su značajnije disproporcije između potražnje i proizvodnje, koje su i geografske i sezonske. Recimo, Albanija stalno uvozi struju, ali joj manje treba leti nego zimi dok Grčkoj više treba leti nego zimi. U takvoj situaciji, potreba za trgovcima koji bi izbalansirali potrošnju i proizvodnju je postala očigledna. Mi smo među prvima u regionu to uočili. Bilo je tu još nekoliko firmi, ali smo mi bili najspremniji da preuzmemo rizik. Naprimer, odlučili smo da od početka Albaniji isporučujemo struju bez ikakvih bankarskih garancija za plaćanje. Vodili smo se logikom da je struja proizvod koji ima prioritet u plaćanju: možda neko može i da pokuša da ne plati jednom, ali će mu struja koju mi imamo opet trebati. Ta strategija, da preuzimamo rizike koje, recimo, neke nemačke elektroprivrede nisu htele ni onda, a ni sada, dala nam je prednost koja je bila osnova za naš brzi rast. Mi smo do sada fakturisali sigurno preko milijardu i po eura za isporučenu struju, a od toga imamo oko milion teško naplativih potraživanja. Verujem da ćemo i taj milion naplatiti.

DANI: Koji je obim prometa Vaše kompanije u 2005. g.?

HAMOVIĆ: Upravo završavamo završne proračune koji pokazuju obrt od oko 420 miliona eura. U 2006. očekujemo da fakturišemo nešto više od 500 miliona eura.

DANI: Na kojim tržištima posluje Vaša kompanija?

HAMOVIĆ: Poslujemo u 17 zemalja, od Nemačke do Grčke, od Poljske do Albanije. Znači, naša interesna zona je region centralne i jugoistočne Evrope. Od tih 17 zemalja u 11 imamo registrovane firme ili predstavništva. Što se tiče plasmana, oko 65 procenata je u zemljama zapadne Evrope, u to ubrajam i Sloveniju i Mađarsku. Neke zemlje su uvoznici, neke izvoznici. Bosna je komplikovana, ona ima tri elektroprivrede: trebinjsku, sarajevsku i mostarsku. Trebinjska elektroprivreda je neto izvoznik i bit će i ubuduće pošto je potrošnja u Republici Srpskoj manja od ukupne proizvodnje koju Republika Srpska generiše. Ipak, i tu ima osetljivih tačaka. Naprimer, region Banje Luke više potroši energije nego što napravi. Teoretski, struja se ka Banjoj Luci može transportovati iz Bileće i Trebinja iz hidrosistema Trebišnjice, ali je logičnije da ona dođe sa zapada. Logičnije je, ekonomski gledano, da RS kupi električnu energiju sa zapada, a ovu koju je proizvela na istoku da proda. To je relativno stručna materija koju je ponekad teško razumeti.

DANI: Kako se od prvog posla koji ste napravili u BiH kreće trend Vaših aktivnosti?

HAMOVIĆ: EFT je već u prvoj godini napravio ogroman skok. Naš prvi kupovni ugovor u BiH je bio sa EP-mom RS-a i bio je odobren od tadašnje vlade. Tadašnji predsednik Vlade je bio gospodin Dodik, što je važno napomenuti apropo našeg čestog zlonamernog povezivanja sa SDS-om. SDS je posle toga došao na vlast. Od EP RS-a smo nastavili da kupujemo električnu energiju pa smo naravno imali neku komunikaciju sa ljudima u Vladi koji su došli iz SDS-a. Što se tiče sarajevske elektroprivrede, i sa njima smo praktično odmah počeli, a i dan-danas radimo. Najkasnije smo počeli sa mostarskom elektroprivredom, sa kojom sarađujemo od pretprošle godine, a verujem da smo im sada najveći partneri.
DANI: Dolazimo do 2003., do onog specijalnog revizorskog izvještaja OHR-a o poslovanju Elektroprivrede i u Federaciji i u RS-u. Taj izvještaj teško optužuje tadašnje poslovodstvo Elektroprivrede RS-a, a razlozi koji su navedeni za te optužbe su tri stavke, od kojih je najvažnija da je višak energije prodat ispod tržišne cijene Vašoj kompaniji kroz tenderske manipulacije, čime je nanesen milionski gubitak za RS?

HAMOVIĆ: Ne želim da dajem političke ocene. Sve što ću reći je da su posledice koje su iz tih izveštaja proizašle bile rezultat potrebe da se sprovedu određene političke promene, prevashodno u RS-u. Kad gledamo unazad, vidimo da su neke promene postignute. Nisam siguran da bi se taj program sproveo da pre toga nisu oslabljene političke snage unutar RS-a, a jedan od načina da se to postigne je upravo bio kroz ove izveštaje. Mi smo se tu našli kao klasična kolateralna šteta. Ne mogu drugačije da tumačim zašto se na bazi jednog površnog izveštaja, koji se pritom naziva specijalni, pokreće istraga koja traje skoro tri godine. Sadržaj tog izveštaja je sa naše strane obrazložen u više navrata i detaljno dokumentovan. Angažovali smo i jednu uglednu međunarodnu revizorsku kuću, zove se KPMG, koju je kasnije za vlastitu reviziju angažovao i OHR. Njihov izveštaj je kristalno jasno dokumentovao da u našem poslovanju nema ništa sporno, mutno ili pogrešno. Revizorski izveštaj KPMG-a takođe jasno ukazuje da su optužbe OHR-a potpuno neosnovane, te da je njihova revizija prekršila elementarnu metodologiju i osnovna pravila revizije. Naprimer, specijalni revizor od nas nikada nije tražio da prezentiramo bilo kakvu dokumentaciju. Zato dajem sebi pravo da kažem da su ti izveštaji bili uzrokovani političkim motivima. Ali, pitali ste me kako smo mi počeli da radimo na tom tržištu. Dakle, pre nas Elektroprivreda RS-a je energiju prodavala po daleko nižim cenama od realnih i teško je naplaćivala svoja potraživanja. Od vremena kada smo se mi i još nekoliko drugih firmi pojavili Elektroprivreda prodaje sve svoje viškove po tržišnim cenama i uredno ih naplaćuje. Često se postavlja pitanje šta će tu EFT ili bilo ko drugi, u trgovini između RS-a i Crne Gore? To je isto kao da sabirate babe i žabe. Elektroprivreda RS-a na svojoj strani ima dve velike termoelektrane i veliki hidropotencijal, što znači da ima velike viškove takozvane band energije. Band energijom se naziva kontinuirana proizvodnja energije u toku dana, jer se termoelektrane ne mogu nasumice paliti i gasiti. Sa druge strane, Crna Gora više troši struju danju nego noću. To znači da Crnoj Gori prevashodno treba modulirana energija, a ne band energija koju ima RS. Pored toga, sezonske razlike su velike. U periodima kada Crnoj Gori treba najviše struje, RS je ima najmanje i obratno. Tu se opet vraćamo na pitanje trgovine. Najlogičniji potez koji može da napravi onaj koji ima višak energije je da te viškove ponudi onome ko najviše plati, dakle da ih stavi na tender. Upravo smo mi insistirali da se taj tenderski postupak uvede u sistem Elektroprivrede RS-a i Crne Gore. Od 2001. Crna Gora kupuje energiju na tenderima, a RS isto tako prodaje svoje viškove. Pre nego što nas neko optuži da manipulišemo tenderima, važno je prvo konstatovati da su upravo na naše insistiranje uvedeni tenderi, a oni predstavljaju daleko najveći pomak u transparentnosti ovih poslova. Sa druge strane, nejasno je kako je moguća manipulacija. Na tenderima se u 12 sati u prisustvu mnogobrojnih institucija otvaraju koverte i u njima pišu ponuđene cene, koje se odmah javno objavljuju. Ja ne mogu da diktiram šta će moja konkurencija ponuditi i kako onda mogu da podmitim nekoga? Znači, kad ima konkurencije, manipulacija tenderima je nemoguća. EFT je u BiH na svakom tenderu u proseku imao barem 4-5 konkurenata. Ponekad smo dobijali, a ponekad nismo, zato što je neko imao bolju ponudu od nas. Upravo je to smisao tendera.

DANI: Neposredno prije razgovora sa Vama, u Sarajevu sam razgovarao sa međunarodnim tužiteljem Ratellom, koji mi je rekao jedino da je istraga o poslovanju Elektroprivrede RS-a sa Vašom kompanijom još uvijek u toku. Zanima me čime objašnjavate činjenicu da istraga traje toliko dugo, već tri godine?

HAMOVIĆ: Da vas podsetim: OHR je napravio reviziju poslovanja sve tri elektroprivrede u BiH, sve tri telekom kompanije i sva tri javna preduzeća za upravljanja šumama. Na osnovu tih izveštaja pokrenute su istrage, posmenjivani su ministri, direktori, premijeri, postignuti su željeni politički ciljevi. Uopšte ne želim da ulazim u to da li su ti ciljevi bili opravdani ili ne. No, mislim da su zbog tih ciljeva revizije i pokrenute. Njihovo postizanje je išlo sporo, pa je samim tim i trajanje istrage toliko potrajalo. Ono što stalno ponavljam je da ti politički ciljevi nemaju nikakve veze sa nama. EFT bi do sada u Bosni otvorio neuporedivo više radnih mesta da nemamo ovaj problem. Mi želimo još više da ulažemo u Bosnu, ali nas banke ne prate koliko bi mogle da je istraga završena. Mi nikada ni u jednoj zemlji u kojoj poslujemo nismo optuženi. Istraga u Bosni traje već tri godine, a na osnovu Ratellovog zahteva pokrenuta je istraga i u Londonu, gde traje već dve godine.

DANI: To Vam sigurno nanosi veliku štetu?

HAMOVIĆ: Naravno. Ne samo da skuplje plaćamo one kredite koje uopšte uspijemo da dobijemo, nego su ti krediti ograničeni. Da ti krediti nisu ograničeni, mi bismo imali veću aktivnost u Bosni i otvarali bismo više radnih mesta.

DANI: Tužilac Ratell mi je rekao da je jedan od razloga što istraga još uvijek traje Vaša nesaradnja s njim, to što niste htjeli da dostavite potrebne dokumente koje je dobio tek prije tri sedmice?

HAMOVIĆ: Mi smo postavili specijalan web-sajt www.eft-facts.com na kojem se može videti naša korespondencija sa tužiocem Ratellom i saradnja koju smo mu pružili i nudili. Sva tražena dokumenta je dobio pre tri sedmice. Nama je na bazi njegovog zahteva policija u Londonu prisilno zaplenila svu poslovnu dokumentaciju, uključujući i onu koja nema veze sa njegovom istragom. To je nešto što je meni i onda smetalo, a smeta mi i sada, jer me unapred proglašava lopovom. Nikad nijedan dokument nismo odbijali da damo, ni Ratellu, ni britanskoj policiji. Ratellu smo nudili da u Londonu pregleda svu dokumentaciju i ponese ono što je relevantno, a da ostala dokumenta ostavi jer su komercijalno osetljiva, te nemaju nikakve veze sa istragom. Plašili smo se komercijalne štete koja bi nam bila naneta ukoliko bi ti podaci iscureli iz specijalnog tužilaštva u Sarajevu i došli do naše konkurencije. Mislim da je to sasvim razumljiv rezon. Znači, Ratell je imao pravo uvida u svu dokumentaciju već više od godinu i po dana, ali je odbijao da je pregleda za vreme jedne od njegovih mnogobrojnih poseta Londonu u tom periodu. Iz nekog razloga insistirao je da se celokupna dokumentacija pošalje u Sarajevo. Mi smo sa tim rezonom pokrenuli pravni postupak u Velikoj Britaniji kako bi sprečili isporučivanje celokupne dokumentacije, dok se ne razjasni šta je relevantno za istragu, a šta nije. Ponavljam, sve vreme smo mu nudili da u Londonu pregleda celokupnu dokumentaciju. Kad je on sam rekao da se istraga ne završava upravo zbog ovog razloga, odlučili smo da zaustavimo spor kako bi mu se dokumentacija isporučila. Nadam se da će se posle tri godine i otklanjanja poslednje prepreke, istraga u Sarajevu okončati, na jedan ili drugi način. Mislim da tužioci i istražni organi treba da imaju svoju samostalnost, to su njihova prava, ali da pored tih prava trebaju da imaju i obaveze i osećaj odgovornosti. Njihova obaveza je da svoj posao završavaju. Ako imaju elemenata za podizanje optužnice, trebaju to i da urade, a ako nemaju, trebaju da konstatuju da su sve proverili i da je ta stvar završena.

DANI: Vi svakako znate kolika je moć predstavnika međunarodne zajednice u BiH. Da li ste nekad posumnjali da možda nekom odgovara ovakva situacija?

HAMOVIĆ: Lako mogu da zamislim kome bi odgovaralo da nas nema u Bosni, prije svega mislim na konkurenciju. Iskreno, međunarodna zajednica, kao neki opšti pojam, nije nas zaustavila u Bosni. Od objavljivanja izveštaja OHR-a, mi smo pod pojačanom pažnjom, tri puta se meri sve što radimo, ali je činjenica da nas nisu zaustavili. A vi znate da su to mogli da urade, možda ne formalno, ali neformalno svakako. Dovoljan je jedan telefonski poziv da nekome jave da odbace našu ponudu i ona bi bila odbačena. To što smo mi u Bosni pobedili na više od 70% tendera u zadnje tri godine, i to u sve tri elektroprivrede, pokazuje da to radimo bez potplaćivanja i da su naše ponude zaista najbolje.
DANI: Vi ste biznismen koji je u nekoliko godina ostvario promet od milijardu i po eura i to uglavnom u regiji koja prolazi kroz tranziciju iz "komunizma u banditizam". Kako se nosite sa političarima koji sebe vide kao "dio tala" u velikom biznisu kojim se bavite? Ako mi kažete da niste imali takvih iskustava, teško da ću Vam povjerovati.

HAMOVIĆ: Verovali vi ili ne, situacija nije uopšte takva kakva je opšta percepcija. Od mene političari ne traže pare zato što znaju da mogu imati puno veću korist. Kakvu? Pa ako ja izgradim termoelektranu u Doboju, investiram stotine miliona eura i zaposlim na hiljade ljudi, svaki političar će to predstaviti kao svoj politički rezultat.

DANI: Vi ste kupovinom Rudnika lignita Stanari praktično ušli i u investiranje u Bosni.

HAMOVIĆ: Da. Mi smo od samog početka svesni toga da u ozbiljnom i dugoročnom planu moramo da imamo sopstvene izvore za trgovanje strujom. Zato smo firmu i nazvali Energy Financing Team. Zamislite naš posao kao rukovođenje jednim velikim jezerom u koje ulazi puno reka, što predstavlja kupljenu energiju, i iz koje izlazi puno reka, što predstavlja prodatu energiju. Što je veće to naše jezero, mi smo sve više u poziciji da lakše odgovorimo, recimo, zahtevima Crne Gore za specifičnim dijagramom potrošnje. Ako u to jezero uvek ulaze samo one reke koje ste ugovorili, onda ste u opasnosti da to jezero u jednom trenutku presuši. Jako je poželjno, gotovo neophodno da se određen procenat tog jezera puni iz sopstvenih izvora. Odatle je bila naša odluka da se od samog početka u mogućoj meri ulazi u investicije koje će nam generisati izvore i energiju. Zato je toliko štetan ovaj problem sa istragom u Bosni koja traje tri godine. Ta istraga nas sprečava da investiramo onoliko koliko bi mogli, jer su nam finansijski izvori posečeni. Mislim ipak da Bosna plaća najveći danak zbog toga što je uskraćena za ekonomske efekte tih investicija.

DANI: Šta konkretno znači projekat termoelektrane u Doboju?

HAMOVIĆ: Ta termoelektrana bi trebalo da proizvodi između 200 i 250 MW struje na bazi stanarskog uglja u narednih 30-ak godina. Po našem planu, trebalo bi da bude puštena u upotrebu u 2010., 2011. godini. Vrednost investicije je preko 300 miliona eura. Ona bi broj zaposlenih u rudniku povećala za stotinjak, a u termoelektrani bi radilo nekih 300-400 ljudi, znači stvorila bi ukupno oko 800 stalnih radnih mesta. Osim toga, nekoliko hiljada radnika bi direktno i indirektno bilo angažovano na realizaciji izgradnje koja bi trajala 3-4 godine. Polovina novca od vrednosti investicije, na osnovu građevinskih radova, ostala bi u internoj ekonomiji BiH.

DANI: Jeste li zatvorili finansijsku konstrukciju?

HAMOVIĆ: Ne, nismo još ni počeli ozbiljno da radimo na tome, jer je sve to još u ranim fazama. Tokom ove godine treba da se razmotri još puno ozbiljnih aspekata. Tu prevashodno mislim na ekološki ugao. Mi smo optimisti po pitanju ekologije, prevashodno zbog toga što stanarski lignit sadrži manje od 15% sumpora. Zato ga i zovu "zeleni ugalj". Pored toga, najnovija tehnologija sagorevanja značajno umanjuje količinu štetnih izduvnih gasova. Trenutno smo u procesu izrade ekološke studije koju će verifikovati jedna od najuglednijih svetskih konsultantskih kuća u tom polju. Pored toga, ima još nerešenih pitanja, kao što je, naprimer, lokacija. Pošto smo mi većinski vlasnici rudnika, po logici stvari mi bismo trebali tu da pravimo termoelektranu, ali i ne moramo. Dakle, i to će ići na jedan međunarodni tender. Prihvatanje naše inicijative je tek prvi korak. Dobro je što način, volja i spremnost za realizaciju ovog projekta postoji kod lokalnih organa. Krajem godine bi trebalo da se donose odlučne tačke oko koncesije. Nakon toga, počet ćemo da pravimo finansijsku strukturu projekta. Po tom pitanju smo veliki optimisti pošto imamo partnere koji nude tu saradnju i veoma smo sigurni da ćemo to uspešno zatvoriti.

DANI: Možete li mi nešto reći o ovom drugom investicionom projektu u Trebinju?

HAMOVIĆ: U Trebinju je reč o projektu koji se zove Gornji horizonti i u njega smo do sada uložili preko 20 miliona eura. To je projekat koji počinje od Gatačkog polja i završava u Dubrovniku. Radi se o sistemu povezanih tunela koji sakupljaju vode iz celog tog regiona u razne akumulacije. Prenosom tih voda, u postojećim hidroelektranama se povećava proizvodnja električne energije. Ovaj projekat je detaljno projektovan još u staroj Jugoslaviji, kao što su mnoge stvari tada ozbiljno rađene. Samo dio tog projekta je realizovan. Prije rata su završene 2/3 tog projekta, akumulacionog tunela između Fatničkog polja i Bilećkog jezera. To je tunel od 15-ak km, od kojih je nešto manje od 10 km već bilo iskopano. Za HES Trebišnjica je iskopavanje tog tunela bilo jako interesantno, zbog pomenutog efekta na proizvodnju energije. I taj posao je bio na tenderu na kojem je učestvovalo 10-ak firmi, a mi smo ga dobili. Na izgradnji tog tunela je radila Hidrogradnja, a za nas je bilo posebno interesantno finansiranje tog projekta, pošto za građenje nemamo resurse. Mi smo ponudili aranžman koji je predstavljao određenu vrstu koncesije, a po kojem je RS dobio tunel plativ strujom koju isti taj tunel proizvede.

DANI: Oko tog tunela bilo je i u sarajevskim medijima puno protesta, izraza zabrinutosti za čitav taj region, da će u potpunosti narušiti ekološku ravnotežu. Jeste li to uzeli u obzir?

HAMOVIĆ: To je teza koju su izneli neki političari iz Sarajeva. Teza je bila da je to jedna srpska ujdurma, da će se pokupiti vode na srpsku stranu, a da će se od dela gde žive Muslimani napraviti Sahara i tako sprovesti etničko čišćenje. Taj projekat je još u staroj Jugoslaviji detaljno analiziran i bilo je jasno da takvog efekta neće biti. Ipak, upravo zbog ovakvih situacija na koje smo naišli, da ne bi imali dalje probleme, angažovali smo vodeće svetske stručnjake sa Imperial Collegea iz Londona, koji su u saradnji sa lokalnim i ekspertima sa Univerziteta u Atini napravili jednu studiju ovog problema. Studija je nedvojbeno zaključila da neće doći do remećenja podzemnog režima voda, već da će se situacija značajno popraviti, naravno, uz pretpostavku da se celim projektom rukovodi kako treba. U vreme malih voda, usred leta, nivo vode u Bregavi će se povećati i ona će ići dalje ka Neretvi. Znači, ne govorim o mojim tezama, to su studije koje su uradili vodeći svetski ekperti i one ukazuju da će se popraviti situacija. Uostalom, tunel je završen, Bregava teče i sada kao što je i svake godine tekla, od brda do brda.

DANI: Vjerovatno su Vam poznate studije po kojima bi naredna decenija mogla biti u znaku energetske krize u Evropi. Obzirom na elektroenergetske potencijale BiH, kako procjenjujete šanse da upravo elektroenergetski sektor bude motor razvoja BiH?

HAMOVIĆ: Mislim da je to cigla na kojoj treba graditi zgradu u Bosni. Problem sa energijom postoji u svetu, jer su izvori koji se ne obnavljaju ograničeni, a proizvodnja struje se sudara sa sve višim ekološkim standardima. Italija je čak ustavom zabranila nuklearne elektrane, problem sa termoelektranama je dopuštena emisija ugljen-dioksida, hidroelektrane, a posebno velike, mogu uništiti čitave eko-sisteme... Puno je problema, a potreba za strujom je sve veća. BiH stoga ima veliku šansu u korištenju svojih prirodnih resursa, naravno uz ispravnu ekološku politiku i poštovanje svih ekoloških standarda. Važno je da se ti standardi ne usvajaju proizvoljno, na bazi političkih pozicija i potreba, već da o njima zadnju reč da struka. Naravno, ne treba po svaku cenu koristiti resurse, tamo gde bi posledice gradnje mogle biti štetne. No, mislim da je elektroenergetski sektor perspektiva, ako ne i najveća privredna šansa BiH.

Ekonomist (Srbija) 24.11.2008.  ‘’Jeftinija struja nije za svakoga’’, Biljana Korica Vukajlović

Prodaja EPS-a ili nekog njegovog dela bio bi pogrešan potez. Mnogo je logičnije da se traži više strateških partnera za gradnju ili rehabilitaciju pojedinih objekata u formi dokapitalizacije. Zbog sopstvenog interesa, privatni kapital će povećati efikasnost i produktivnost, a time obezbediti da i EPS-ov deo bude vredniji.
U većini zemalja regiona cena struje je dotirana, ali se ipak vodi razumnija cenovna politika. Zašto bi kafići, proizvođači cementa ili čelika plaćali struju manje nego što ona stvarno košta


Zima na pragu doneće, izgleda, Srbiji razna ekonomska iskušenja, pa i ona vezana za energetiku.

„Nakon poslednjeg poskupljenja gasa, električna energija ostala je ubedljivo najpovoljniji energetski izvor, jeftiniji čak i od uglja, tako da će potrošnja struje naglo porasti“, procenjuje Vuk Hamović, predsednik EFT (Energy Financing Team) grupe, najvećeg trgovca električnom energijom u regionu.

„Nema, međutim, mesta strahovanju da bi potrošači mogli tokom hladnih dana ostati bez struje. Elektroprivreda Srbije će uvesti količine koje eventualno budu nedostajale za pokrivanje potrošnje, istina po tržišnim cenama, što će dodatno pogoršati njenu finansijsku situaciju“, dodaje sagovornik Ekonomist magazina.

Od koga će Srbija da kupi dodatne količine električne energije kad situacija nije mnogo bolja ni u okruženju?

Vuk Hamović: Region centralne i jugoistočne Evrope jeste deficitaran električnom energijom i mada ima i izuzetaka, kao što su Bosna i Hercegovina, Bugarska i Rumunija, mnogo je više neto uvoznika. Nedostajuće količine se kupuju u severozapadnoj Evropi, ali do Balkana mora da prođu kroz mnoga uska grla, odnosno pređu mnoge granice. Zbog toga je u poslednje vreme struja skuplja u regionu nego na Zapadu.
Srbija je, kada se posmatra samostalno, u povoljnoj poziciji u odnosu na druge zemlje jer proizvede električne energije otprilike koliko i potroši. Zimi Srbija gotovo uvek uvozi energiju, kao što je to trenutno slučaj, ali je u proleće, kad se otope snegovi i nadođu vode, izvozi, tako da kad se posmatra kalendarska godina, Srbija uspeva da uspostavi balans.

Ne uspeva, međutim, da uspostavi cenovni balans.

Vuk Hamović: Tu postoji problem. EPS zimi kupuje struju, naravno po tržišnim cenama koje su znatno iznad cena u Srbiji. Isporukama po dotiranim cenama, međutim, EPS ustupa deo svog dohotka svim potrošačima u Srbiji. To su domaćinstva, ali i kompletna industrija i tu dolazimo do najveće nelogičnosti koja u ovom trenutku postoji na unutrašnjem tržištu električne energije. Struja je roba kao i svaka druga. Krajnjeg potrošača trebalo bi da košta onoliko koliko to diktira tržište.
Povlašćene cene, ako ih ima, treba da se dotiraju iz budžeta države odnosno opština. Trenutno, razliku koja postoji nadoknađuje EPS, pošto uživa komfor da ne mora da otplaćuje kredite za objekte koji su izgrađeni još u vreme bivše Jugoslavije. Ali, kao rezultat takve politike, EPS nema sredstva za ulaganja u nove objekte. To je razlog zašto se u Srbiji ne grade novi elektroenergetski kapaciteti.

Nije li i u drugim elektroprivredama u okruženju situacija slična?

Vuk Hamović: U većini zemalja regiona cena struje je dotirana, ali se ipak vodi razumnija cenovna politika. Ako je i razumljivo da se subvencionišu domaćinstva, škole, bolnice i slične institucije, zašto bi kafići, proizvođači cementa ili čelika plaćali struju manje nego što ona stvarno košta. Na kraju krajeva, to je pogrešan signal države investitorima da ulažu u one industrijske grane gde se troši mnogo struje. Industrijski kupci mogu trenutno u Srbiji da kupe električnu energiju od EPS-a, ali i od drugih licenciranih dobavljača. U situaciji dotirane, jeftine energije niko, naravno, ne koristi tu mogućnost. U Makedoniji, primera radi, gotovo trećina potrošnje odlazi na velike industrijske kupce. Kad bi Makedonija vodila istu politiku kao Srbija i svim potrošačima davala dotiranu cenu struje, to njihova elektroprivreda ili državni budžet ne bi mogli da podnesu. Makedonija je naterala svoje industrijske potrošače da potrebnu energiju kupuju po tržišnim cenama. Takva odluka, naravno, nosi određene posledice. Naročito u sadašnjoj kriznoj situaciji, kada su cene berzanskih proizvoda pale mnogo više nego cene električne energije. Neki od pogona u Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji koji proizvode ferolegure ili gvožđe već su zatvoreni.

Mogu li liberalizaciju i tržišno poslovanje elektroenergetskog sektora u Srbiji da ubrzaju pravila po kojima funkcioniše Energetska zajednica jugoistočne Evrope?

Vuk Hamović: Svaki potrošač i sada može da kupi energiju na slobodnom tržištu. Problem je, međutim, što industrijski potrošač u Srbiji nije stimulisan da to uradi. EPS mu nudi jeftiniju struju. Tržište ne funkcioniše jer postoji neko ko ga narušava, nudi potrošačima struje koliko god im je potrebno po veoma povoljnoj ceni.

Znači li to da bi cena električne energije u Srbiji trebalo da bude oko 80 evra po megavat-času, umesto sada prosečnih oko 55 evra?

Vuk Hamović: Nažalost, i mnogo više od 80 evra. Evropske cene za krajnje potrošače kreću se u rasponu od 100 do više od 200 evra za megavat-čas. U našem okruženju su niže. Na primer, u Hrvatskoj cena je nešto ispod 100 evra, u Bugarskoj malo više od 70, a u Makedoniji ili BiH su cene čak i nešto niže nego u Srbiji. Kod Makedonije treba imati u vidu da se ova cena odnosi samo na domaćinstva i neke kategorije povlašćenih potrošača.

Uzgred, cene za krajnje potrošače ne treba mešati sa cenama koje EPS plaća kad nabavlja električnu energiju. EPS nabavke obezbeđuje na mreži visokog napona, a do isporuke krajnjim potrošačima postoje značajni tehnički gubici koji se moraju pokriti kroz cenu koju plaća krajnji potrošač.

Šta će za regionalno tržište i tržište električne energije u Srbiji značiti nova berza, Južni pul, koja se trenutno formira?

Vuk Hamović: EFT se uključio na tu berzu, čak smo preuzeli i neke obaveze oko početka njenog rada. To je dobra ideja, ali pitanje je kakva će biti realizacija. Već smo prisutni na drugim evropskim i regionalnim berzama, a Južni pul biće novi elemenat koji nudi više mogućnosti u igri. Berze konkurišu jedna drugoj, a veća konkurencija je za kupce i potrošače, naravno, dobra vest.

Pogađa li svetska ekonomska kriza i berze električne energije?
Vuk Hamović: Naravno. Skuplji bankarski krediti i nagli pad cena sirovina generisali su zatvaranje niza industrijskih pogona, posebno onih koji su veliki potrošači električne energije. Smanjena potrošnja znači smanjenje tražnje, tako da je cena energije za narednu godinu, na likvidnim berzama kao što je Nemačka, znatno niža nego pre nekoliko meseci.

EFT grupa, osim kao veliki trgovac, u regionu se pojavljuje i kao investitor. Do sada, istina, niste investirali u Srbiji. Planirate li to u budućnosti?

Vuk Hamović: Najveći investicioni projekat EFT-a je izgradnja termoelektrane Stanari u Republici Srpskoj, snage 410 MW. Ukupna vrednost ovog projekta je oko milijardu evra. To je veliki iznos za firmu kao što je naša. Ukupan godišnji prihod EFT grupe je oko milijardu evra, a ukupan kapital oko 150 miliona evra. Pošto imamo ambicije i konkretne planove ulaganja i u druge objekte, a ne želimo da sva raspoloživa sredstva blokiramo u jednom projektu, kod Stanara smo deo ulaganja ponudili jednoj od evropskih elektroprivreda. U Srbiji radimo na projektu rudnika i eventualno elektrane u Lučanima. Za taj projekat u toku su istražni radovi.

Početkom sledeće godine očekujemo da dobijemo eksploataciona prava, a istovremeno treba da završimo i studiju koja će pokazati da li je ekonomski opravdano graditi elektranu na toj lokaciji. Za sada je izvesno da uglja ima dovoljno za relativno malu elektranu, snage 130 megavata. Sve ostalo je stvar daljih, detaljnijih analiza. U Srbiji su propisi koji regulišu izgradnju energetskih objekata mnogo komplikovaniji nego u okruženju. Ukoliko se žele stimulisati investicije u energetski sektor, izuzetno je važno da se regulativa modernizuje i u što većoj meri uskladi sa regulativom Evropske unije.

Znači li to da niste zainteresovani za gradnju malih hidroelektrana u Srbiji?

Vuk Hamović: Naprotiv, veoma smo zainteresovani. Ali u Srbiji, nakon što smo analizirali situaciju, nismo napravili nikakav ozbiljniji potez ne zato sto su propisi komplikovani, a jesu, ili zato što je postupak dobijanja dozvola nepotrebno dug, a jeste predug, već zato što su nam neke druge investicije u hidropotencijale u regionu izgledale interesantnije. U toku je tender za koji konkurišemo sa makedonskom i slovenačkom firmom za hidroelektranu Boškov Most u Makedoniji. Sličan hidro objekat očekujemo da dobijemo i u Bosni.

Da li je EFT odustao od hidroelektrane Buk Bijela?

Vuk Hamović: Buk Bijela nije projekat koji smo mi osmislili, niti nam on pripada. EFT se pre nekoliko godina javio na tender koji je tada bio raspisan za ovaj hidroenergetski kompleks. Greška oko ove elektrane je napravljena kad je tender raspisan pre nego što je urađena odgovarajuća ekološka studija. Umesto stručne rasprave, ovo je pitanje prešlo u zonu politike. Crnogorski parlament je, nažalost, bez ozbiljne stručne analize i debate zasnovane na činjenicama, odlučio da se Buk Bijela ne gradi. Tara je božanstvena reka, a potapanje njenog kanjona bio bi greh. Ali to se sa Buk Bijelom ne bi ni dogodilo. Ukoliko jedna ozbiljna, nezavisna ekološka studija, koju bi uradila stručne i za taj posao referentna institucija, pokaže da je sa ekološkog aspekta izgradnja Buk Bijele neprihvatljiva, onda tu ideju treba zauvek precrtati. Ipak, na osnovu prethodnih studija i meni dostupnih podataka, verujem da to neće biti slučaj i da će ovaj projekat jednog dana biti realizovan. Do tada, nepotrebno je donositi zaključke o ovom pitanju na osnovu paušalnih procena.
 
Štete od arogancije Pedija Ešdauna i Vučićevog cirkusa

Pedi Ešdaun, nekadašnji visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, svojevremeno je inicirao istragu poslovanja EFT-a zbog navodne zloupotrebe položaja u toj zemlji i regionu, dok je odnose EFT-a i EPS-a svojevremeno preispitivao i Anketni odbor Skupštine Srbije. Kako su ovi procesi uticali na poslovanje kompanije?

Vuk Hamović: Istrage o poslovanju EFT-a trajale su dosta dugo i bile su veoma detaljne. Pošto nisu otkrivene nikakve nepravilnosti, sve istrage su zatvorene bez pokretanja krivičnog postupka. EFT je, dakle, oslobođen svake sumnje o nepravilnosti u poslovanju. Ne želim da ulazim u političku pozadinu i namere, ali ponašanje gospodina Ešdauna ne mogu drugačije da okarakterišem nego kao arogantno i bahato. Površnost kod pokretanja istrage, svesno zanemarivanje činjenica i dokaza, pre svega odslikava predrasude koje su prisutne kod ljudi kao što je on. Te predrasude u našem slučaju svode se na to da neko ko se preziva na „ić“ ne može da razvije ozbiljan posao u sektoru energetike, a da pri tom ne krši zakon.Čovek koji je napisao izveštaj u kojem smo optuženi, a koji je kasnije poslužio kao osnov za pokretanje istrage, završio je kao fudbalski trener u Gani. Nisam siguran da među fudbalskim trenerima ima eksperata za finansijsko poslovanje i energetiku. Istrage su nas, naravno, koštale mnogo. Pored vremena, nerava i novca koje smo trošili na razne eksperte i advokate, ozbiljan negativni efekat je bio taj što mnoge banke nisu htele da nas prate. One koje jesu, to su naplaćivale skuplje nego inače. Gde bismo bili danas da nije bilo te istrage, teško je meriti. Kada je o Anketnom odboru reč, to je ličilo na cirkus u režiji Aleksandra Vučića. Cirkus od koga je Vučić napravio sopstvenu promociju. Bez dokaza i argumenata, ali sa uvredama i prostaklukom zabavljao je publiku i skupljao političke poene. Zbog uvreda na Anketnom odboru, kao i raznih izjava koje je davao medijima tih dana, tužio sam ga sudu. Vučić ne bi bio Vučić da se nije pozvao na poslanički imunitet i izbegao da odgovara pred sudom.

Kako kad se Srbija i Republika Srpska pripremaju za gradnju HE Buk Bijela, istina, znatno manjeg kapaciteta?

Vuk Hamović: To je sasvim drugačiji projekat, za koji nisam siguran da je dokazana ekonomska opravdanost. Političari, naravno, treba da se pitaju o projektima tog kalibra, ali svoje odluke treba da zasnivaju na studijama i informacijama koje su pripremile institucije sa referencama u datoj oblasti.

Može li finansijska kriza da omete planove EFT-a?

Vuk Hamović: Verujem da to neće biti slučaj. Osnovni izvor finansiranja naših investicionih projekata su međunarodne finansijske institucije, kao što su EBRD, EIB i kreditne agencije. Dakle, institucije čiji su izvori sredstava države koje su ih osnovale i zato su manje pogođene krizom. S druge strane, cene materijala koji učestvuju u gradnji termoelektrana naglo padaju. Prema nekim analizama, u poslednjih nekoliko meseci smanjene su za 30 odsto.

Očekujete li da bi mogla da padne i cena električne energije?

Vuk Hamović: Na likvidnim tržištima, kao što je nemačko, cena električne energije za 2009. je poslednjih meseci pala za oko 25 odsto. U našem regionu takođe pada, ali ne tom brzinom. Da li će se trend pada nastaviti ili ne? Ponekog od onih koji misli da zna odgovor na takvo i slična pitanja tržište kažnjava velikim gubicima.

Verujete li da će konačno biti raspisan tender za izbor strateškog partnera za završetak termoelektrane Kolubara B i izgradnju novog bloka TE Nikola Tesla?

Vuk Hamović: To je pitanje za političare, jer se tu, zapravo, otvara mnogo dublje pitanje, a to je šta je strateški cilj države kada je reč o EPS-u. Ne samo u smislu njegovog funkcionisanja i cene električne energije, već i vlasništva. Mislim da bi prodaja EPS-a ili nekog njegovog dela bio pogrešan potez. Mnogo je logičnije da se traži više strateških partnera za gradnju ili rehabilitaciju pojedinih objekata u formi dokapitalizacije EPS-a. Zbog sopstvenog interesa, privatni kapital će povećati efikasnost i produktivnost, a time obezbediti da i EPS-ov deo bude vredniji.

Da li je EFT zainteresovan za te projekte?

Vuk Hamović: Načelno da, verovatno u partnerstvu ili konzorcijumu s nekim.

Oko Rudnap grupe formiran je Konzorcijum za konsalting i inženjering koji je zainteresovan za saradnju sa EPS-om. Zbog čega EFT nije ušao u taj konzorcijum?

Vuk Hamović: Za sada nismo prepoznali interes zbog kojeg bismo u ovaj konzorcijum eventualno ušli. No, u svakom slučaju, sa nama ili bez nas, ovaj ili bilo koji drugi konzorcijum ne može da očekuje povlašćen položaj kod EPS-a.

Koliko električne energije EPS uvozi i izvozi preko EFT-a?

Vuk Hamović: EFT povremeno, upravo je to sada slučaj, isporučuje energiju EPS-u. To su relativno male količine. EPS u ukupnom prometu EFT-a učestvuje sa oko dva odsto. Treba imati u vidu da nijedna zemlja sa kojom radimo ne učestvuje u našem prometu sa više od 15 odsto, što znači da nam je svaka zemlja značajna, ali nijedna nije presudna za naš rezultat. Značaj Srbije u ovom trenutku za EFT, kao uostalom i svakog drugog trgovca, proizlazi iz njene geografske pozicije. Srbija se nalazi u centru regiona, tako da značajan procenat energije sa kojom se u regionu trguje tranzitno prolazi kroz našu zemlju.

Koliko struje Srbija izveze preko EFT-a i da li je uobičajeno da elektroprivredna preduzeća izvoze preko trgovinskih?

Vuk Hamović: Srbija izvozi prolećne viškove i EFT je ponekad kupac te energije. Kad se stvar posmatra iz ugla EPS-a i daje odgovor na pitanje koliko uvoz i izvoz učestvuju u ukupnom bilansu, to je takođe skroman iznos koji ne prelazi nekoliko procenata. Pitanje opravdanosti prodaje preko trgovaca je, čini mi se, filozofsko pitanje. Da li trgovci uopšte treba da postoje? Lenjin nas je učio da trgovce na pijaci treba zabraniti jer bez potrebe uzimaju deo vrednosti poljoprivrednim proizvođačima. Meni se čini da pijačni nakupci, tako smo ih zvali, obezbeđuju da se proizvođači posvete proizvodnji i ne trošeći vreme na transport i maloprodaju tako mnogo bolje prođu. Da li možda treba ukinuti prodavnice, a potrošače uputiti na fabrike?